Delo

480 Д Е Л О увек 113 стварности; та су лида ,;киведа“ и учествовала у догађајима које нам инсац ирича. Бодулица, крчмарпца „код веселог морпара“, егзистовала је у истинн, како намјеписац показује, н ко ове ретке ппшс, може чнтаоца уверитп, е јг она бнла достојна надимка, што јој га пнсац даде; пенаднп повратак дивовског јој супруга из „Омернке“ и односна комоцнја у новскоме градпћу, па чак н она његова узречпца „сангуе дс дно !“ све то одговара на длаку строгој реалностн. 'Буро Кокот узет је такође нз природе, а тако нсто и начелнпк Јешо и лудп Сума, два лица што се, уз главног јунака, у тој прпповеци јав.вају. Горонадни Амруш. .јупак нриноветке Нови свијет у старом, Розоаеку, припадатакође суштоме жнвоту: то је проста репродукцнја, у другом внду, оног пстог „Американца“ Радула, Водулнчина мужа, јкоји је и данас жив н здрав у Нов... рагЈоп ... . у Староме Розопеку. Црногорскн стотпнар, којега невоља у свет гонн, то је, гладнпх годнна, обнчна иојава у јужноме нрпморју : а онога конта Нла Деветог, којега нам је Матавуљ у Ношљедњим Витезовима тако жпво насликао, срелн бисмо, ио свој прилнци, путем , кад бн у Шибеннк зашли, на се његовнм стрмннм улицама нрошеталн.“ То бисмо псто могли потврдити н о његовнм лнчностима нз београдскога жнвота. Само, кад би ко хтео заредптп по београдским дућанпма, нашао бп на пр. у радњн мајстор-Мите нововерца капута и прсиика а не, као у причи, обуће; у радњп другога мајстора, Немца, затекло бн се опет, место гвожђарије, књига; у трећега пак мајстора, Тпме, впдела би се можда, баш као и у причн, столарска дрвенарпја., Тако би се нашли оригннали %и ОФИцирима, великим чииовницима, књижевницима ит.д. А Матавуљ је, за ових десег година живљења у Бсограду, позпао боље жпвот у њему одмногпх ц многих рођених Београђана, особнто жпвот „простога“ народа. Ново селиште, Енглезовац, Врачар , Палилула и Дорћол слабо имају за њега незнаних кутова.' Као што је великп ннглиски романсијер Дикенс редовно лутао по лондонскнм улицама и по њнма гледао људе, те без тога не бн могао засести за пнсаћи сто , тако , кад ко забаса у крајње ирестоничкс улнчице , нзван саме трошарпнске линије, може срести Сима како сам шета. Он често п ирпјатеље тамо радо одвлачи п открива им неслућене стварп. Ето, ко бп могао мислити да се у Београду могу видети и онаки призори каке је оппсао у „Фронташевој љубави“ ?! Утискс тако прибране ионекад Матавуљ брзо ставља иа хартнју. У том случају право имаЦар кад ппше: „Видн се очпто, е је његов уметннчкп рад уско скопчан са средиштем, куда је пролазпо. Рекло бн се е јс писцу главан посао да из тога средишта (амбијента) изажме сву „књпжевност*. којом је прожето; плп да му места, у којима је боравио, намећу ио реду предмете, с којим ће се у својим приповеткама бавитн.“ Али, ако се тако догоди по каткад, иогрешно је мпслити да тако бпва увек у Матавуља. Напротив, кад би се хватала статистпка, нашло бн се да је већину приповедака написао тек пошто се одмакао од места, у којнма је примио у ссое грађу за њих. 1о вреди ваљда за све прпноветке са Приморја н за