Delo

486 Д Е Л О јази, пошље им само који лист почетка; остало се оида полагано од њега отимље. Онда имамо особите случајеве, ако се ствар не мора свршитп V једном броју лпста: док пнше тобожњи наставак и свршетак за другн број, њему се, изазване радом узавреле маште, јављају све нове н нове слпке, које му не дају мпра. Често их се не може опростпти, док нх не стави на хартију. Тако се прича ширн, расте, како нпје бно науман. Најлепши је пример прпча којој је почетак послао уреднипггву „Стражилова“ под пменом „Како је Пјевалица излијечио Фра-Брну“. Мислио је да то буде слнчица, смешна, из далматинскога жнвота, као нгго су бнле толике друге његове, свега у нсколпка броја лпста. Алн, он писаше п слаше уредннштву, чптаоци чптаху а Пјевалице нн од куд, а камо ли да излечи Фратра. 11 ,Стражилово“ је престало нзлазити, а читаоцп не могоше дознагп какво јс то исцељење било. У овакнм дбгађајима десн се те особнто натппс, дан, наравно, у почетку и за нрви број лпста, не одговара после ономе што под њим нзлазн. ()д овакога рада, немпповчо, вастају недостаци у комиоспцији његових прпча. Али, срећом, с Матавуљевнм радовнма није свршено кад' се нојаве у срнскнм листовнма. То. је била само прва њпхова појава на овом свету. Нисац то сматра својпм првим концептом. Кад их нриређује за засебпо нздање, он их гогово из нова приређује, особнто оне које су опширније. Прн томе оне већином изађу као саливене. Ено онет за прнмер чБакоња Фра-Брне.“ Изузецп су од тога много ређи. Прп свпм тнм разним прерадама, Матавуљ особито пазп на стил п језик: на крагкоћу п нзразитост стила, као што је већ споменуто, па на чистоту н богатство језика. А језик је његов необично богат. Иошто је V Буковици (за време бављења V Крупн п носле на Ђеврскама) осетио мушку лепоту матерњега језпка, провео је велпки део младостн у Новоме којп је са својом околнном део српске Тоскане — Херцеговпне, од које јс отргнут нре пских двеста година н додан Котору. Ту је почео бележитн ноједппе ненознате речи, што бн чуо. Не знам је ли га па то навело чнтање Љубише, алн сам впдео мпоге млађе људе на Прнморју, особнто пошго су почела излазити ,11ричања Вука Дојчевића* (с оним глосама о језпку), где записују сваку лепу или ретку реч народну, иа и књижевну. Тако је Матавуљ и после радпо, па и сад радн, и го су једпне његове нрибелешке; у њнма он има красну збирку за лекспкограФски одсек наше академије. После Новога бно је у Дрној Гори, где се говори онај сликовити а енергични језпк у ком је онако сјајно заоденут , Горскн Ви.јенац*. Ту је дакле сваком добром књнжевнпку довољпо емпирички скупљене главнине. Али се Спмо није њом задовољио, већ је иажљиво читао и Вукова дела, особнто речннк, н друге граматичкв и лекснчке радовс па књижсвна дела која сс одликују одабраним језнком, и постао данас један од најбољпх познавалаца нашега језика, у оном иогледу у ком то књижевиику треба. Од њсга су већ до сад многп нисцп усвојили, те су у књижевну уногребу ушле, многе лепе сриске речи, а јамачно ће их се н впше примити.