Delo

48Н д к л о лз жлвота, ту прпповетке које и ио обпму свом и ио опширности захваКенога граднва не заостају много нза романа, ту на послетку н два ромаиа широко замишљепа, а поуздано заснована п уметно изведена („Бакоња1* п ,Ускок“). Све су то скупа споменнци које ћемо о нашој садашњостп завештати будућпости. Давашње време брише све већма старнпске црте које су се на Примор.ју и у Црној Гори вековном историјом сдожиде и развиле. Неће много ироћн. па ће нм се н тамо једино трагови видети, као шго пм се, само још они, познају у српекој престоници. Тај стари српски живот. па и пробијање новога света на целом горњем нростору н борба пзмеђу та два начела — сагледанп су бисгро, те је њихова слнка умно ухваћена у Матавуљеву прнповедачком раду. Тај рад дакле поднже савременом народпом жнвоту један историскн сноменнк, н то споменик у ком пема нпшта шго не би бнло српско. То прндаје Матавуљеву раду висок нацнонални значај. Али у народном се нпгледу нма још нешто сиоменути. Његова је заслуга п то, што приказпвањем народнога живота иримпче крај крају српске земље: уиознајућп .једве с другима, зближује нх. Осем свега тога, његово гледање' на тај живот, ноуке н утпсци, који се чптањем његових списа задобивају, увек су здравп. Матавуљ свој рад збиља н сматра озбиљно; није он њему духовна забава, иего вршење дужности грађанске и народне. У крајевнма где ,је Матавуљ иочео писати своје прнповетке владао .је, у оно доба, у читалаца готово неогравичено Ст. Љубиша, тада већ нокојнп. Прве су Матавуљеве прнче нз црногорскога живота, н ако модерније од Љубишнпих, опет имале доста сличностп с њима: н оне су цртале народни живот нз оних крајева, и у њих је тон причања био народни, и у њпх прецизност п концизност опнснваЊа и приповедања, и у њнх народни језик и особито дијалог, па н у њих оптимистнчко-патрнотски поглед на предмете које ирпказују. Све то учиии да су ондашњп читаоцп брзо узели младога приповедача за ученика свога омиљенога пнсца. Јак таленат међу тпм издвајаше Матавуља пзмеђу оно иеколпко осталих подражавалаца Љубшниннх, те се његов глас толпко утврди, да кад се после некога времена јасно обележише његове личне црте, на њега се внше нпје гледало због онога у чем је бпо сличан с другим него због самих његових књижевннх особпна. Пиак је Магавуљ неколико првпх година остао познат у главном само у Црној Горн п Прпморју; тек кад његове ирнче почеше доиосптп новосадски лпстови, сазнаде за њега н остали читалачкн свет српскн. Гада је већ у срнској нрнповецн био превладао реалисам, с Глишнћем, с Лазаревићем, с Адамовим, с Мнлићевићем п другима, те Матавуљев уснех беше одмах велики. Кад .је нрви пут, 1887, дошао у Србију, оп стнже као .познатн српски приноведач.“ А кад му приповетке почеше излазнти у скуиљеиим збиркама, заједнпца се нзмеђу њега н читалаца учврстн још већма. Најбољи су доказ његова успеха по целом нашем пароду пмена књнжара који су до сад нздавалн његове збирке. Нмате пх и нз Новога Сада п из Београда, Мостара и са Цетиња. Онн, разуме се,