Delo

„честитка“... само десет пара!... 129 кад сам легао, и онда је до мене допирао тај глас, који ми је пзгледао тако мио, тако пријатан. — Шта је, чича ? — запитах служитеља из мога одељења, кад ми уђе јутрос у канцеларију. — Рапорт, г. докторе. Г*. управник ми синоћ рече да непе данас долазити и да га могу вама предати. — Има ли што ново? — Нншта, све је као и синоћ, само је оном јадннчету са једним оком, које нам јуче донеше, мало лакше. Ноћас је био у бунилу, али му је већ лакше. Помињао вас је непрестано па н сад пита: „Где је г. доктор ?“ — Господин докторе! узвикну оно кад ме виде. — Мени је добро, г. докторе, ја бпх могао и ићи... ићи, али куда?,.. Јел’те г. докторе? је ли то истина, да се на небу могу видетп и они наши које ми нисмо запамтили ? Је ли то истина г. докторе? Ох! ала бих волео!... Знате ли, г. докторе, да ја нисам запамтио ни оца ни мајке, увек сам био на сокаку. Не знам ни сам како су ме очували, али сам почео рано служити, готово од како се знам. Ох! ако то буде истина, што су ми неки на чесми причали, то ће лепо бити... Он је говорио много, распитивао о многом чему, и ја сам му морао на све одговаратп. Лице и чело му били су у великој ватри. Јуче из јутра, на Нову Годину, продавао је календаре од поноћи па до подне. После подне пао је насред улице, а жандарм га је спровео овамо. Његово и нначе слабо тело било је са свим промрзло, надао сам се да ће га мимоићи запаљеше, али, није било тако. — У вече „чича" дође и рече ми да је детету врло тешко. Отидох к њему и видех да нема од њега ништа, само сам толико могао успети да му дам штогод да га умири. Ватра га је свега обузела. Кад погледах на оне слабе груди, „кратког дпсања“, на оне суве ноге, на његово јадно, измучено лице, на његово' десно око које је било отворено, али којим није ништа вндео, свашта ми дође у памет. НЈта је боље?... ..Срећна Нова Година! — бунцао је он — „Честитка‘% Дело XXI 9