Delo

130 Д Е Л О само десет пара динарских!... Узмнте, узмите, молим вас; умрећV ако не узмете! — Господине! Господине!.. Паре моје, паре хоће да ми узму!.. Ах! Ах! Јаој! Жандарм!.. Не, ја нисам ништа украо, ја сам све то зарадио ноћас и јутрос!... Јаој!... Госнодин докторе! Је ли то истина? — Па како ћу пх познати? Како ће они мене?... Ах! Око! око, да!“ Био је у ужасном бунилу, ништа му се није могло помоћи. Његове радне суве руке тражиле су нешто, опружао их је свуда, али ко би знао шта је тражио?! После се иочео умиривати, а и говорио је слабије. На лицу му се појавио и осмејак, задовољство. Полагано је понављао оне исте речи, гласом врло мирним, задовољним. Још један лагани осмејак, још један опружај руке, још једно тпхо: Срећна Нова Година! „Честитка“. — Само десет пара... мајка, мајка, отац... — и све се сврши. 18—XII—98 Београд. /^ИОДРАГ ЈРИСТИЉ