Delo

ДВАДЕСЕТОГОДИШЊА ОКУПАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 135 „Дванаест Форината, господару !“ изговори кочијаш меким п тихим гласом; чисто стидећи се и сам, шта је рекао. „Ви морате, пријатељу, говорити са мном као са овдашњим, као са својим, а не као са Швабом. А где вам је савест кад за три-четири сахата вожње тражите толики жовац ?“ „Па дајте десет Н „Недам, пријатељу !” „Дајте осам !“ „Недам“. „Јевтиније вас нико неће одвести до Требиња. То је цена за овдашње”. „Али ја не дам ни толико. Сешћу на ношту па ћу се одвести за 2 форинте14. „ГосподаруД отпоче кочијаш живо , „ако хоћете за две форинте у Требпње, саветујем вам да узмете друга једна кола а не поштанска. Ја вас испод 8 Форината не могу возити, тако ми Бога ! Али ако хоћете да пдете с Омером, не би му платили више. А путоваћете с једним добрим Турчином ?“ „Па лепо, баш ће ми бити мило да е добрим Турчином путујем. А ко је тај Омер ?“ „Кочијаш једног аге из Требиња. Треба да знате да је херцеговачко мухамеданско господство свагда врло много полагало на добре коње, а босанско још више. Аге и бегови сада, откад им је окупација дошла на врат, осиромашили су те су прпнуђени да са сваке стране дрискрбљују по који грош. Покуповали су у Бечу старе каруце и баве се иреко нарочитих својих људи кочијашким послом. Негда су одгајивали дивне коње само за параду. за јуначке игре (трке) и за бој с Црногорцима. Јахали су на јуначким коњима са оиасношћу жнвота, јер како 6и се могао најлепши коњ верати по херцеговачком стењу као највиткији човек, који се на њима родио ? Али аге и бегови нису попустили. Па коњима су као срасли. Коњ је њихов пријатељ, он им је као и члан породице. И одгајили су у Херцеговини особиту пасмпну, ј единствену у свету. Херцеговачки је коњ ситан али издржљив.