Delo

166 Д Е Л 0 појава демократпји. — Но журим се да додам, ни та опозицпја не иекључује здраву мисао у песми, н. пр. један Вијенчев критпчар, прегледајући неке песмице, баш упућује песпика на пдеје и мисли, захтева садржину у песми, али то чипи бојажљиво и с оградом, јер на крају узвикује ,,не у сецесионпсте и декадане ! Као што назирете, они су констатовалн декаданство у нашој нњижевности. II разуме се онда устају и боре се протнв њега. Нраво да вам кажем мени то личи на Дон Кихотову борбу с ветрењачама, и то нз врло простог разлога, што је декаданство апсурдум за наше прилике. Други онет налазе како је у овим песмама нспреплетана мистпка, симболнзам, декадантизам, натурализам, ндеализам и стара романтика. То Јеловшека пречн да постане „модерннм“, недостаје му, веле, инднвндуалности, не иде за једним истим узором (н. пр. декадантизмом или симболизмом !),> налазе код њега еклектизма. Но нити је то неиндивидуалност, ннти еклектнзам (а не знамо за шго бн ц елекгизам био за осуду), већ доказ, да је хрватски песннк а не Француски декадан. То му не ваља, иоред осталог што му се још замера, као неискреност, наивност у социјалним идејама и тежња за оригиналношћу — то се помнње а не доказује, или ако се покушало да доказује, није се успело у томе. Још му забављају како није имао довољно смелости у својим песмама, те да је шеврдао („није ишао за једним узором“),па још из тог раздога испустио п прву реченицу из цитата Хермара Бара. Очигледна погрешка. Није то била оскудица смелости, која га је задржала, ада не пође за декаданнма, већ је то био ^еииз, средина н време. Већ смо напоменули како бн декаданство била бесмислпца за наше културне п књижевне прилике, ама напослетку то би се косило са свим оним што учена Јевропа ирориче и намењује Словенству. Па и ако би б нло трагова тог новог иравца, ако се наша омладнна баш и не бн могла отети његовом утицају, образујући се на страни и тражећи узора у страним књижевностпма, усдед сиромаштпне у својој рођеној кући — тада бн декаданство било само снобизам у нашој литератури, оћу да кажем у литератури која пије ни пуп век прожнвела. Природа не правп скокове, па тако је и у лнтературн (туђе речи), а декаданство би бидо зацело један скок, и то један огроман скок. Да видите. Остављамо на страну Стару сриску књижевност и дубровачку иошто п не мислнмо, да бп се наша најновија књижевност могла наслањати на њнх. Оне обе, као што знате, беху плагијати, једна внзантиске, а друга галијанске — и још латинске п провансалске — књижевности, па за то н пропадају. — Деветнаестп век српеке књижевностп нема заједничког са онима од XIII. до XVI. века. За то н нрелазпмо преко тих средњих векова н заустављамо се на XIX., да кажемо само најпотребнију реч. Овако стоји у њему: Иошто се истрошпла снага н поломпла нера на хексаметрима и „алкачејским строФама“, у имптацпјн немачким и дубровачким песни-