Delo

168 Д Е Л 0 стих још гипкијн, да би био погодан за еајфинију хармопију, и стих осо бено изразит са несталном римом и необичним размером. Кад се све то зна и кад се прочнтају Ј. песме, при здравом суђењу не би се могло никако забавити песнику имптовање декаданима, не слепо имитовање, но чак ни нарочито угледање, наиослетку Форма њсгових стихова ниЈе ни за упоређнвање са Формом декаданском, са њиховом „кра сном римом, глатким и хармоничним стихом“. Стих му није нн гибак нилеп а ннје увек ни хармоничам, алп то пије апсолутно. Ја ћу вам испнсати завршетак песме МетепГо! неколпко лепшпх и хармоничннх стнхова — таквих нема миого. Јунак склопп за в’јек очи... Тихо к њему впла плије, Тугом гледа младо лице, Тугом горке сузе лије.. Онда сврну очи к небу Иа Вишњега нешто проси... Лахор пољем лелија се, 11 ко тпхан шапат носи : МетегДо!... Сепка утица.ја декаданског. коју би опазили, како се прелнва ио његовим стпховима, није јака. песме не ностају ништа неразумљивије, она је Фина н јасна, таква каква треба да је, дакле ништа јеретнчко, што бп требало анатемисати — та забога он је растао и развијао се, тако рећи, гледајући у те иове несниве. Инак његов .је стнх нешто лпчно његово; млад је човек, који није много нисао, ајако осећа, па би много хтео да каже а како се то тешко чини у лепој Форми, онда ето вам испрекиданостн, храпавости и тежине стиха који је готово увек без слпка. Па шта, и у томе није декадан ? Одговор је на то излишан. Дакле вн сте видели. чини ми се да је било могуће то видети, како Ј. не припада декаданима. Ио иа шта је могло навести његове критичаре да га у ове убрајају? Веома напвпе стварп н. пр. необично издање подела песама на групе гп и ех, речи као аасинт, рујна маса, беличаста јајашца, имаотенција, симбол стерилитет, еквинокција. Но ТО је с једое стране, а с друге стоји садржина као страшпло или боље као црвен барјак. — Да папоменем још једну ствар која пада у очп. Песникјенапустио оно ропско потчињавање Форми, на коју се до сад код Хрвата строго пазило (то је дошло са стране), а та је Форма зацело правила пакостп хрватскпм песницпма, и то је несумњнво, да их је она уз незнање језпка врло често пометала н бпла узо која им је сиутавала мнслп н осећаје. Јеловшков стих често не лпчи па стих, врло је мало песама са правнлном стапцом (управо четирн); жестнна п срчаност нпјс му давала да прави одморке, његов се стих сустиже, гомила. — Ето све је то могло да збуни, а кад се човек збуни, онда...