Delo

КРНТИКА Н БИБЛИОГРАФНЈА 169 Сматрамо за потребно, да напоменемо ово. како се говори — п то с правом говорн — да је у другој нодовпнп овога века „песник“ предао оружје „књпжевнику“, како се радије пише драма и приповетка у прози, и како у новијпх песника не узлеће више машта тако високо. Још нешто. Осећате и вп сами врло добро ово позитивистичко доба, код се човек тешко предаје маштарпјама, кад су му пдеали посталп сићушни а амбндије бесконачне, кад је тело господар а дух слуга. Па можете лп онда тражптп од нашег песника, да иснадне из свог времена плп да узлетн над њим као орао (није истина нн то немогуће, али — „међ' великим народима генпју се гњездо впје“) ! „Витезд дистенкласа“ (то Јеловшек говори) певају химпе овом времену, и докле онн клнчу како народ у блаженству плнва, а зсмљом тече мед н млеко, дотле какав беднн радник лнје сузе и мрмори молитву међу скупљеном дечидом, која вриште „хлеба!“; времену, у коме млада н замамна госпа у сјају н изобиљу, пуна живота и крвн, греха и разблуде, вара старог н досадног мужа, докле сирота, убога жена у тескоби н очаји гута апсинт, муж јој скаче у реку, бедно дете, гладпо и наиуштено, лије сузе у хладпом подруму, а послен свет жури се за својпм послом, с главом пуном планова, хладан и неосетљнв за беду свога блпжњега. Ово је доба у коме се купује љубав, братство, звања.... а иродаје част, срце и тело. Све то осећате и ви и ја и несник. II шта би нам оп могао друго иевати до оно што нрожнвљујемо ? Ми осећамо како смо сићушни, бедпу и немоћни, да све то исправимо, и песник то осети по кад кад, али он је песник, и оп кроз ту црну слику опажа још, далеко негде камо наш ноглед не допире, једну звезду како трепти, трепти и прича му о бољим временима. То је она звезда живота, о којој су нам причалп док смо још мали били. коју тражимо очима по бескрајном своду, никад је не нађемо, а верујемо. кад ње нестане да се и жнвот прекида. Наш песнпк своје време осећа, покрет на Западу одјекује у његовој душн, а он је врло близу Здпада; друиггво које га је одњихало мешовито је; утпсци из домовине мешају се још са утисцпма пз велпке јевропске варошн ; он је посматрао двојаки живот и тим опсервацијама инснирпсан ои нева. Из сваке његове песме кресп се мисао, као нскра, тоила нскра, која обасјава својим истинским сјајем и загрева живом то нлином. Његоваједуша заокунљена идејама, које ннсу наге, хладно нзложене, но заодепуте осећајем, тоило н симпатично опеване. Тај осећај је буран, младалачкн, такав да га је млади нес.ник тешко и могао увек ухвагити у Форму лепу и складну. Он вас прожнма својим осећајем н мпшљу, сугерпра својом песмом и ви пријањате уза њ, заволите га п поштујете. Јелов. су песме чедо свога времена, у томе је њихова тежа, то њих оправдава п рксветљује но то по неко не схвата. Уметност и књижевност су жшка у коју се сабнрају свп зрадп који полазе из умова и срдада једнога века и једног народа. (Нзвпните ме што понављам ову мисао небројено пута изречену); њена светлост ће вам расветлнти нај-