Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 173 Не само г. Несторопићу, да се сведоцп потппшу, већ законодавац у §. 433. гр. зак. тражи осведоче“, да је оно, на шта се онн као сведони нотписују завештаочева носледња воља. Другим речима, да онп из* јаве, било пспод текста, било на полсђинн оне стране на којој је текст тестамента, да је завешталац изјавио у њпховом прпсуству, да је то његова иоследња воља и да се опи, као сведоци иотппсују на дотично писмено као тестаменат Н. Н., на затим да се потпишу. Само оваква изјава са потписнма одговара горњој „Фразн: *да осведочеи, Јер сам, го потппс не може ништн друго значити, но потпис. Да, пак, овако треба разумети појаву сведока на пнсменнм тестаментима, поред горњег правилног разумевања израза „да осведочето нотврђује још и § 437. грађ. зак.. по коме се сведоцп на писменом тестаменту не морају заклињати без судске пресуде. Значи, да закоподавац много полажн код ове врсте тестамената на сведоџбу сведока и да њиховпм сведоџбама и без заклетве потпуно верује, налазп довољно гаранЦчје — док се лресудом противно не докаже - да је оно, што су они осведочили н потппсали, заиста завештаочева последња воља на случај смртп. А какве гаранције даје г. Несторовић пнтересованим странама и суду о томе да је истинит онај тестаменат на коме су се само потппсала три човека, или још горе, један, којн је потписао п ону другу двојпцу? Може ли, било суд, било интересоване странке веровати, да су та трн потписа, баш потппсн сведока о посљедњој вољн завештаочевој, кад се са тестамента не види о чему онн сведоче? Г. Несторовић за све ово не даје нам нпкакве гаранцпје, управо он нас својим упутом заводп само на рђаву — парничну стазу. Г. Несторовпћ даље греши, кад у свом науку не маркира, да на тестаменту мора бити нарочито назнпчено. да су сва три сведока бнла заједно прн потписивању и изјави савештаочевој. Истина г. Несторовпћ и сам сматра једновременост сведока као захтев за важност олограФског тестамента. Али са његовог Формулара, као очигледне наставе, онога о чему учн, то се не види. А како су текстовн теоријске наставе, прештампани текстовп закона, то нам само Формулар може дати праву слику о томе, како г. Несторовић разуме ту једновременост сведока у §. 433. грађ. закона. И кад нема у Формулару у тексту сведоџбе сведока тога Факта: „да су сведоци билп заједно*, онда значи, да г. Несторовнћ не сматра да је п ово један од битних захтева за важност тестамента. А да је то иогрешно, држнмо, да се нећемо о томе много препирати. Довољно је, поред пзречног наређења §. 433. гр. зак. у посл. одељку, да запитамо г. Несторовнћа, како бн нас могао уверити, да су сва три сведока, код овог његовог примерног олограФског тестамента, била заједно, кад се то са тестамента не видп ? — Најзад, по чему се може цешгги тај Факт, да су сведоцн бнли заједно, ако се то