Delo

Д Е Л 0 200 Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече... Читав час је још седео , а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да иође , али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде породица његова осетити сву тежину јада, на чисто жељаше да је што даље од породице своје само да би она била што срећнија, што задовол,нија.... Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак те ио обичају рече: — Сви су већ отишли — Зар већ ? ! — изговори Веселин више за се и устаде са столице. — Увек се у ово доба излази — вели момак. Сутра у ово доба ће већ бити све решено ! — помисли Веселин излазећи и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњн дан. Да ли ћу се и кроз неколико дана овуда силазити ? ! — мишљаше он силазећи низ басамаке, на му се и басамаци и ходнпк и она лампа у ходнику што увек стоји мало накренута и оне силне објаве новешане по зиду н Сима служител, у великим чизмама н онај његов свакодневни глас „лаку ноћ" све, али све, што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио. учини сада некако ненознато. страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ”, у чему као да разумеде неки заједљив смех. На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави. Што си тако покисао ? — пита га онај и удари га пријатељски но рамену руком. — Добро нисам и горе ! — одговори Веселин смешећи се назор. Она1 га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде само да што доцније стигне кући.