Delo

0 Р Г У Љ А Ш 225 — То је добро, одлично! Баш сам о таквом мислио! А тп, Петре’ нс знаш ништа друго, сем музпке? Климну главом. — Умем да шншам... трже се кад виде да је попина глава сасвим ћелава, н само скромпа нруга седе косе везивала је остраг једно ухо с другим. — Штета, велнка штета! Алн шта да се ради... Свакојако је избор међу вама тежак. Не бих хтео да учиним криво нп једиоме, а обојицу не могу да прлмим. Аха, знате шта — рече, обрадован новом мишљу дођите сутра, неваћете иа светој служби, једап до причешћа други до краја. Пробаћу ваше гласове, и онда ћемо свршитп. Сад збогом! У варошицн сте одсели? Но, онда збогом! Клпмпу главом у опроштај, и оде срећан, што је тешку брпгу одложио бар до сутра. Оргуљаши постојаше мало, не смејући да се погледају. Волели би да су чули још данас решење. У осталом, млађи је био уверен да ће избор пасти на њега; иреста дрхтати и у исто време осети да је врло гладан и да је време враћати се у варошпцу. — Хајдмо — шану, пе плашпте се узалуд, ја певам лагано, врло лагано, мој му се глас сигурпо неће допасти. — Ах, која вајда и говорити — рече Нетар — зна се да ћу ја отићи празних шака. Таква ми је судбнна! II кад бнх хтео да се удавим море би пресушило. Већ четнри месеца тражим место, и свуда се и.змакне... мањ да се жив сахраннм. Загрцну се и нскриви уста од бола. Иђаху уском стазнцом дуж ограде. У баштп, нзмеђу неколпко закржљалпх јабука, видела се пуста кућа; врата и прозори зјане, нигде живе душе; две кошнице, неколико леја за зелен, сведочили су да је баш то био стан, одређен за оргуљаша. Погледаху је у проласку. Млађему очи синуше радосно! Жбупови дивљега огроза, висока копрпва, чичкови црвени као крв опасиваху зидове плетаре, која је изгледала као у кити^ која није баш у најбољем цвету, али је доста свежа. На прозорчнћу стојаше неколико лулица од глипе, у средини већ црне од дуге употребе, а за један кочпћ од плота бно је везан конопац, чији се крај губио негде у трави; тај конопац и пехотице је подсећао на краву, илп бар на козу, која је пасла у сред дрвећа и цвећа. Трагови изобиља беху очевпдни. Петар опази то тако исто као и млади мудруг; видео је можда још више натмури се страшио, стиште песнице п окрете главу. Појава убоге плетаре, упола подивљале природе изгледаше му као рај изгубљен за свагда. Што није дошао бар сахат пре. Пошао је из вароши у зору н да је целпх шест миља ишао без одмора, стигао бн баш навреме. Насвоју несрећу заспао је у шуми; осећао се страшно уморан, сунце га је жегло као ватра и сео је да се само мало одмори. Али у шумп увекнештошапуће, као да на сан наговара, занео се у слушање и заспао. Дело XXI 15