Delo

Д Е Л 0 Славао је дуго, дуже но што је хтео; кад се пробуди, супце је већ било зашло за шуму. Одморан, ишао је даље брзо, без одмора - иопет се задоцнно. При помислн на то, жалост га снлео стезаше за грло. На обалн је нашао овога младпћа; није се домишљао да је то супарник, чекао га с чамцем, сам га превезао на другу страну, и осим тога било му га је жао, као да му је спн! Младић је пзгледао полумртав од умора и кад је, ссвши у чамац, скннуо чизме, ноге су му биле забрекле и рањаве; откндао је крваве комадиће, кривно уста од бода, па нпак, каддознаде да Петар иде да тражи место оргуљаша, оживи, заборави на рањаве ноге. Од рскс до парохијске куће ишао је журно, као да се тек кренуо. Што га је чекао? Што се није превезао сам, не пазећи шго се некакав јадник вуче једва жпв и издалека виче за чамац слабим, молбеннм гласом! Ех, волео би да је бпо оглувпо у оном тренугку. Полазећи из варошн, био је уверен да ће добитп то мссто; имао је добре сведоџбе, и решпо се да пристане на све услове. — Парче хлеба бнће у сваком случају — говорно јс женн, снремајући се ужурбано на пут. Ободрен добром надом, дао је последњп шесгак, те је куппо децн слатка млека. — Нека благују! Ко зна, можда ће за кратко чешће овако благоватп ! Праштајући се са женом, навреше му сузе па очи, али сузе добре, срдачне, сузе од којих је јасније у очима и лакше на срцу. — Бар се једном Бог смилова на нас — понављали су обоје, ох, бар једанпуг! Били су уверени да се невоља свршнла, илибар ова најстрашнија... Уједном куту на кеју, без зараде и без наде... излазећи чуо је, какоона говораше децп: — Молите Бога да се татица врати здрав, па ћете опет имати хлеба н топлу собу! Имао је врло красну жену. Истрошила се у невољи и раду, једва ноге вуче, али се не љути, не кори ннкад; још и њега разгаљује: Шта да радимо — вели више пута — зар смо само ми у невољи, можда и т. д, Речи јој продиру у само срце: па и која вајда што је он жив кад је жени и децп његовој горе, но најбеднијим сиротама! Те га мисли довођаху до лудила. По некад стојн чптав сахаг иза ћошка нли кр *ј ограде, гледа на десно, на лево, онако, само да се гледа! Знао је да се ни од куда не може надати ничему, да на овом дугом и широком свету не може наћи нигде, баш нигде кутића. Људи су пролазили, гурали га, осврталп се. А он као да не види ни људе ни свет; само му је звонило у ушима, да је он човек излишан, непотребан; да сад оргуљаша има н сувнше у свету. Враћао се кући п седео у куту непомпчан, нзгледао је