Delo

ОРГУЉАШ 227 онда тако чудно, да су се деца, кад га внде ућутала н, као расплашене птице, крила се ио угловнма. С времена на време обузнмала га је страшна спла н одважност. Трудио се, трчао, тражно, ишао с молбама познатнма п непознатима, проклињао, беснпо... хтео је главом зид да пробије ! Жена, погледајући га уплашено, питала је: - Да ее нисп опио... Боже сачувај! Нпје се познавао ни сам; у таквим дапима нонављао је у души, да је њему суђепо да се обеси. Сад, кад нзађе пз дворпшта црквеног, то га уверење силно обузе. Зар није бнло очевндно да је излишан, да оргуљаша нма и сувише? До реке беше једна врста — нпшта више. Мрак је брзо падао, тавнн облаци јурили су заиаду, ваздух је бно тежак, загушљпв, као да је престао свакп покрет у прпроди. Да би скратили пут, ишли су преко песковитог брежуљка, обраслог где где жбуњем иапрата н ретком травом. Због песковпте земље беше овде видније, а наоколо пак шуме и шумарци изгледалп су као црне јаруге; у долини река течаше без шума, црна, као олово. Ма да ноге упадаху у песак п пут на врх постајаше све мучнији —ишли су доста брзо. Петар не осећаше умора, не осећаше скоро нн да иде; несвесно скиде капу, раскопча капут, знојава му коса паде и залепи се на челу, зној му цураше по лнцу, дисспие јако а поред све врућине зуби му цвокотаху, дрхтао је као у грозници. Из почетка, кад је изашао из дворишга црквеног, био је немиран, љутнт, али је у дуити имао још мало наде ; али, што се внше присећаше речи иоповпх, наде је нестајало, жалост се нојачала, а мисли су му се тако бркале, да је у исто време видео пред очима н жену п децу ц кућу п свога друга и чамац и ону несрећну шуму у којој је преспавао тако драгоцене часове ! Толико отисака не могаше да стане у јадноме мозгу ; у ушима му је зујало и талас вреле крви навалн у мозак, у очима му потавни, отварао је капке, али нпје видео ништа око себе; онда затвори очи и иђаше насумце, као пијап. — Да је то учинио душман, непријатељ, неки зао чивек... хајд-хајд! Алп није... то ја сам... сам самцит — шапуташе испрекиданпм гласом. Дисао је све брже ; кожа га сврбљаше по целом телу, на чак п дланови и табани, обузе га сплна раздраженост, врели бол у срцу п у глави; дође му да виче из све снаге ; притиште шаку на уста п уједе се за палац. Непрестано се у мислима враћао у време, кад се задржао у шуми илп кад се превозио преко реке. Час је оиет уображавао да није нн мало сиавао, да је ишао неуморно, као коњ, стнгао је ирви, погодио се с иопом. Те сањарпје беху тренутни престанак љутога бола; осмејкиваше се на њнх, дао бп половину живота кад бп се испуниле на јави, кад бп могао овај несрећни дан пекако да врати.