Delo

228 Д Е Л О Када су се, сншавшп с брега, прибдижили дубоком рову, обраслом жбуњем, на чнјем дну жубораше поточнћ, обузе их заносан мирнс трава и свеже брезовине. Петар стаде, загледа се у тавну провалу, затвори очи и слушаше, учини му се као да тамо нешто шапуће, уднсаше опојнп ваздух а глава му се н нехотице повијаше према каменој провали. — Ту мора да је страшпо дубоко — проговорн младић. Нетар задрхта, отвори очн ; корак пред њим младић, с опруженпм вратом, загледаше у ров, под ногама му се песковита обала изривена, обурвана пљуском, осипашс... Петар осети снлну жељу да га гурае коленом — већ... У том сс младић исправи, одскочн неколико корака. — Ђаво га однео ! Гле како хуји, мора да је тамо врло дубоко нонављаше с глунпм осмехом. — Дубоко... дубоко, понови Петар гледајући га шнроко отворенпм очима. Стојаше као прикован за место — немир, жалост, бол, као да су V земљу нропали — све је замрло, скамснило се. Он слушашо — слушао је како се тело младићево котрља по каменитој обали, чуо је како се ломљаху гранчице смрековнне и брезовине у рову. — Хајд’мо! Страшно је гледати ту провалу — узвикну младнћ п нође нанред нолако. Петар гледаше за њнм. — Да ннје њега... већ бих нмао место! Жаљаше што га не гурну у провалу, а био је тако оран за то ! Осврте се, учинило му се да га неко прислушкује. Осетио је чак врели дах на уху. Нигде живе душе ; само тавнн облацн спуштаху се све ниже н ноћ, још црња, простираше се у паоколо. Убрза кораке, хгео је да утече са тога страшнога места. — А ипак... да није тога младића!... одјекиваше му у ^шима непрестано. Иђаше сад поред њега, погледаше како је изнурен, с теитком муком корачао по песку. Петар на протпв, ма да од јутрос није ништа окусио, осећаше грозпичаву снагу. Све чешће погдедаше на танку прплику свога друга; већ га не би бнло, да му је мнсао о грању пала на ум мало рапије. Још једном се одоцнно данас! Није суђено очевидно. Много мирнији ишао је журиим кроком, само му зуби цвокотаху. Дотле га је обузимала туга за оним што се не може уклонити, не може повратити, за оним што већ није могао да учини ; бол га прождираше, али га је сто пута више мучпла потпуна немоћ. Сад виђаше пред собом главну, једнну препреку, уклонити је и све ће бити добро. Слеже раменима. Како да се то учинп ? Беше згодна придика... ннје се користио, а сад је доцкан! Превоз је близу — тамо