Delo

ОРГУЉАШ 229 обично има људи ... а даље, у варошици, не може му нлкакво зло учииити. Размишљао је о томе хладно, као о најобичнијој стварп на свету. Осећаји, мнсли, цела душа, тако се распореднше од онога часа, да је видео само један циљ, један пут, на коме је свака препрека само препрека и ништа впше ; због ње је заборављао чак и о својој опасности. У толико слободније мншљаше о томе што је знао да су то само мисли и ништа внше — за иеколико тренутака биће на скели, у сред људи, далеко од сваког покушаја — још само неколнко корака. Стадоше крај брода; скела је била на другој обали, празна, нигде једнога возара. Младић викну што га глас доноси, одјекну чак негде иза шуме, умуче и опет свуд тишина. С друге се обале нико не одазва, нпкакав се покрет не виђаше на скели. — На овој страни, извучен до половине на песак, њихаше се чамчић, весла лежаху унутра. Младић скочи први и обазре се на Петра. Овај стојаше на обали, страшан некако, очи му избуљене, колена и руке дрхте. — Хајдмо, хајдмо већ — наваљнваше младић — та хајте већ једном ! Приближи се као месечар; дрхтавим рукама усиљаваше се да гурне чамчнћ у воду; гурну га, уђе с муком и седе на даску тако тешко као да је собом узео све своје мисли. Рева течаше шпрока, мирна. запљускујући с времена на време какав камен на обали ; с једне стране ограничаваше је венац песковитих брежуљака, с друге се прострла успавана варошица, а иза ње пусти простор губно се негде далеко, завршен црном шумом. Вечерња магла внје се па обалама и, спуштајући се на средину реке. пуњаше ваздух загушљнвом влагом. Чамчић замаче у белпчасте облачнће — запљускпвање ве сала преста за часак. Облака и магле нестаде заједно с ноћју, јутро настаде свеже, светло, једно од оиих јутара кад птице певају веселпје, цвеће је лепше а људн су живахни, весели, као да су се тек родили. У сред лииа на гробљу чаврљаху врапци, ројеви нчела зујаху по цвећу, и што је јаче грејало сунце, врио је бујнији живрт око дрва и по трави. Кућица иопова купаше се у сунчаној светлости. Кроз отворене прозоре могле су се видети по патосу разастрте новнне а на њима се сушаху: романика, метвица, чубар, дуван ; муве су зујале, одважнпјп врапцп и ласте улетали су кроз један прозор само за то, да излете кроз други. Мир владаше у целој кући. У ходнику на клупн седео је попа у капуту од сивога сукна, без капе, зајапрен, ознојеп, али са изразом чиста задовољства на лицу. Махраму и бурмутицу метнуо крај себе на кдупу, а сам пак придржаваше једном руком чабрицу, а другом торбу из које је