Delo

250 Д Е Л О г. Седле. — Аустрпјанцн и Руси с.у на путу. Он ће бптн, он мора бнтп смрвљен — рече Џо и пљесну дланом о сто. — Код .Јене је бпл.о по трн Пруса на једнога Француза, па н војска и краљевпна одоше за седам дана. Код Монмирања било је по шест на једнога па су распуђпвани као зечевн. Аустрпјанци долпзе, алн пред њима царица и краљ од Рпма. А Руси ! Пиха! Опп ће показивати леђа. — Енглезима неће битп амана што су онако поступилп са нашим јунацпма на поптонима. Погледајте ви ово. Ево црно на бело. Ево прокламације од његовога велпчанства цара н краља — рече сад обелодањена иристалнца Наполеонова. Он извадп испод пазуха тај акат па га озбиљпо ћушну иод пос својему господару, а у тај мах бацп поглед на његов капут и на оне скупоцене ствари као иа сво.ј плеп. Ако сс н пије баш толико поплашно, Џо се ппак узнемпрпо. — Дај ми амо, сер, тај капут и ту капу, па хајде за мном — рече Јосиф. — Идем ја лично да видпм у чему је сгвар. Кад Џо обуче капут што се набира Исидор да нобеснн. — Боље бп бпло да мајлор не носи тај војничкн канут; Французи се зареклп да не поштеде ни једнога једитога енглескога војпика. — Муч’ јаднпче! — рече му Џое уз очевидиу решпвост п гако решцво стрпа рукс у рукаве, а у том га тренутку застадо г-ђа Родена Кроле, која је баш долазила да обпђе Амалију и ушла не звонећи на вратпма од предсобља. Она је бнла особито лепо одевена као и увек. Мирним сном по растанку са Роденом потпуно се била опоравила; мплинајебнло погледати у њене румене пасмејане образе онога дана, када сс на свачијем лицу огледао страх н невеселост. Насмејала се положају у којем Џоа затече, п напорима п пзвијању, које је њеп пуначкн прнјатељ морао унотребптп да обуче онјј капут. — Спремаге лп се вн да се прпдружпге војсцп, г. ЈосиФе? Зар нико не остаје у Брислу да чува пас јадне жене — упита га. Џос се најзад увуче у капут норуменео , прође п промуца нешто речп за пзвпњавање пред својом лепом посетптељком. — Како се осећа после јутрошњнце, после умора од синоћње пгранке? Мосје Исндор уђе у побочну спаваћу собу господпнову и унесе тамо спаваћп канут. — Како сте ви љубазни кад ме н за то нитате — рече му она а обема стеже једну његову руку. — Како сте само вп прпбранп и хладни кад је све жпво премрло од страха ! Шта ради наша мала Ема ? Мора да .је био страшан њпхов растанак. — Ужасан — рече Јосиф. — Ви људи све ноднесете — одговорп му она. - За вас растанак н опаености ннсу нпшта. Признајте сад да сте пошлп да се придружите војсци, а нас да оставпте пашој судби. Знам да сте пошли; све мп нешто