Delo
ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИНЛ 251 казује да јесте. Тако сам се пресгравида била, кад ми је то дошло на ум (јер ја кад сам сама, попешто и о вама мпслим), да сам одмах потрчала да вас молим да пас ее остављате. Ова би се беседа могла овако превести : — Драги госнодине, ако на војпп иође наопако, па се морадне одступати, имаде у вас добра кола, н ја предлажем да једно место у њнма буде моје. Не знам да ли је Џос то тако разумевао ; алп је он до срца био увређеп: што та госпођа нпје иа њега ии мало нажње обраћала за бављења у Бриселу. Никад га ппсу представилн нп једному од Роденовнх впших познанпка. Није готово нпкако призпван нн на Ревекина носела; јер се он бојао и даље игратп, а његова присутност била је подједнако нелагодна -и Ђорђу и Родену; јер можда ни један ни други нис.у били ради иматп сведока забави, којој су се радо одавали. — Аха ! — номислио .је Јоснф; — кад сам јој од потребе, ње сада ето. Кад нема о другом ком да мислп, онда хајд н о ЈоснФу Седлеу, старом познанику ! Алн и поред таквога сумњпчења пријатно гаје заголицало оно што Ревека рече о његовом Јуваштву. Опет се добро зарумене п нанрави важним, па рече: — Баш би мп бнло по вољп да посматрам ток борбе. То бн волео свакп човек, у којега иоле срца има, знате. Посматрао сам тако нешто у Пнђпји; само не у оволиком размеру. — Ви би људи све жртвовали задовољству - одговорн Ревека. Мој капетан остави ме јутрос тако, као да је пошао у лов на зечеве. Шта је аега стало ? Шта се тнче ма којега од вас по каква бедна, остављена жепа. Мучно да бн овај лени прождрљивац и могао отпћи до војске?) Ох, драги господиие Седле, ја сам дошла до вас да се разгалим, да ме утешпте. Цело сам јутро клечала и молила се Богу. Задрхтим при помнсли на страховиту опасност, у коју улећу нашп мужеви , прнјатељи, наша храбра војска п нагап савезници. Ја овде дођох заштпге ради, и налазим још једпога својега прпјатеља, једнпога, што ми је још остао, а гле и он јури на то страховито попрнште. — Драга госпо — отпоче Јосиф потпуно омекшало сада. — Не бојте се. Рекох вам: да бих волео пћи; а који Британац то не би? Али ме овде задржава дужност. Не могу да оставпм ову јадницу у оној соби. Ту показа руком на собу у којој је била Амалија. — Мили ц племенити брате ! — рече Ревека, а мету мараму на очп те омприса одеколоњ, ко.јпм је била марама наквашена. Огрешпла сам се о вас. У вас је било срца. Мислила сам да ннје. Разуме се! Тако ми части ! Ви се одиста грешпте о мене; заиста се грешите, г-ђо Кролеова ! — речеЈосиФ и маче руком тако, као да јехтеде ставити на оно осумњнчено место.