Delo

9^9 ^јОјј Д Е .1 О — Јесте; али сад је ваше срце само ваше сестре. Алп сећам се оно ире две годнне... кад је оно меие варало — рече Ревека, загледа се у њега неколнко тренутака, па окрете очи к прозору. Јоснф иоцрвене као панрика. Поче му силно лупати онај орган, за који га је Ревека окривљавала, као да га иема. Сетн се оних даиа, кад је од ње побегао и страсти која га је оида обузимала; дана кад је возно у својим колима, кад је она њему плела оиу зелену кесу , и кад је он очаран гледао у њена обла плећа и круппс очи. — Знам ја да ви све мпслите како сам ја незахвална — настави Ревека, дође од прозора, загледа се у њега и обрати му се задрхталим гласом. Та она ваша хладноћа, па оно окретање главе, ваше ионашање при оиом иашем састанку ту пре, па ево и ово сад, свејето меннјасан доказ. Алп зар сам могла не избегавати вас ? Самп по души реците. Мпслите да је мој муж волео да ја вас нрпмам. Јсдино за што ме је он корео по кашто (а признатп ми ваља његову доброту) бнло је због вас. Алн су то бнле ужасне, преужасне речи. — Боже мој, Боже! Шга сам ја учннио? — сгаде питати Јосиф незнајући шта да чини од задовољства и изненађења. — Шта сам ја учинио те... те... — А зар је љубомора мало нешго ? — рече Ревека. — Он мн нелрестано пребацује због вас. Бпло пре како било, тек сад .је моје ерце његово потпуно. Сад ја писам крива. -Је ли да ннсам, г. Седле ? 'Борђе се просто топпо гледећи у ову жртву својих чари. Неколико згоднпх речп, неколико значајних погледа , иа му је срце оиет уждено, а сумње п иодозревања растеранн. Од Соломона падотогадана још није жеиско створење иаметнијега човека забрњичило пити га залудело. — Могу сад тамо свн пзгинути, ако нм је воља, моје је повлачење обезбеђеио н моје је деспо место у његовпм колнма— мислила је Ревека. Тешко је погодити до каквих би љубавнпх изјава довела Јосифв његова узбуркана, жарка страст, да не дође опет Нсидор , баш у том часу, ради обпчннх домаћнх нослова. Џоа којп је био већ заустпо да изрече своје прпзнање, умало пе оборп ово насплно уздржавање. II само.ј се Ревекн већ учпнн: е је крајње време да уђе те да теши своју премилу Амалију. — Аи гег-огг! — рече п посла са врха прстију пољубац г. ЈоспФу, п полагано куцну на собња врага његове сестре. Кад она уђе и затвори врата за собом, спустп се овај на једну столицу па стаде бленути, уздпсати п силно дувати. — Тај је капут здраво тесан, за мајора — рече Исидор не скпдајући очнју са њега. Али га његов господин не чу. Његове су мисли биле некуда на другој страни: илп је засленљено н манито гледао у чаробпу Ревеку, илп се трзао као кривац пред разјареннм Роденом Кроле са