Delo
254 Д Е Л 0 отели. Стид вас било, Ревека, веваљала и безбожиа жено, лажна нрнјатељнде и неверна супруго! — Амалија, Бог ми је сведок-ја својега мужа нисам никад још иостидела — рече Ревека иа се окрете. — А зар нисте мени натрунили Ревека ? Нисте успели, али сте покушали. Признајте у души да јесте? Гевека се домисли да она пишта ие зна. — Он је оиет мој. Знала сам ја да ће се он мени вратити. Нема те ласке п обмане, која бп га дуго од мене вукла. Знала сам ја да ће мн се он вратпти. Ја сам се Богу молила да тако буде. Ова је јадница изговарала ове речи тако жарко и одрешнто, како Ревека никад дотле није то видела, те је само ћутала. — Али, шга сам учиннла Вама, те сте иокушали отети ми га ? упита тужно Амалпја. — Он је бпо мој само шест недеља. Могли сте ме поштедити од тога Ревека. Од првих сте се дана већ умешали. Сад је он отишао, а ви сте ваљада дошли да видите: колико сам ја песрећна јелте ? Доста сам се чемера напила због вас за последњнх петнаест даиа; могли сте ме бар дапас поштедптп. — Ја, ја нисам дошла овде — — — упаде јој у реч Ревека несрећно али нстинито. — Не. Нисте. Ви сте га одвели. Јесте ли дошли да га од мене водите ? — паставн Амалија све бешње. Био је овде, иа је отпшао. Ето баш је на тој софп седео. Не пипајте је ! Нас смо двоје седели ту и разговарали се. Ја сам му била на коленпма, а руке му око врата обавила; тако смо очпталп „Оче паш.“ Јест, ту је био. Алп дођоше те мн га одведоше; ну, рекао мн је да ће опет доћи. — Доћи ће, драга моја — рече Ревека коју то и пехотице дирну. — Погледај те! Ево његовога опасача, јел те да је дивна боја ? Она диже ките п пољубп их. Опасала га била око паса и тако неко време држала на себи. На срџбу је већ била заборавила као и на саревњивост, и то поред саме своЈе супарннце. Лутећи се шетала са осмехом на лицу пришла кревету и мнловала његов јастук. — Лутећи је п Ревека изашла. — Како је Амалији ? — упита је Џо још једнако седећи на оној столицн. — Ваља да има кога уз њу — рече Ревека. — Чинп мп се дајој је сасвим лоше. Она оде врло уозбиљења н не прнстаде на његово заузимање да остане на обеду који је он зарана заказао. Ревека је бнла осетљпво и погодно створење, а н волела је Амалију. Па и саме опоре речи ове јаднице, и онако пребацивање у њпма, бише јој угоднн, као туговање једне побеђене жене. У путу срете г-ђу 0’Даудову, коју Дннове прпповедн нису ннкако могле умнритн , те је