Delo

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТННА шетада веома очајно по парку. Ревека јој приђе на велико њено чуђење, јер нпје бивала дотле предметом толико уочљпве пажње од стране г-ђе Родена Кроле. Опа обавести г ђу мајоровнцу да се спрота мала г-ђа Озбернова налази у очајпом стању, и скоро вап себе од туге и стаде упуРивати добричину г-ђу О Даудову да оде право к њој, те да попроба утешитп евоју младу, ирисну пријатељицу.

Не знам пп сама собом шта ћу, а мислим да ни јадној Амалијп није сад до друштва — рече јој 0’Даудова. — Алн ако јој је тако зло, као што ви кажете, а ви не можете да будете код ње, ви која је толико волите, душе ми покушаћу сама дајој будем од помоћи. II тако, збогом, госпођо! Са овим речпма п уз један поклон главом, растаде се госпођа 0’Даудова од г-ђе Кролеове, чије јој друштво није особито ласкало. Века је отпрати очпма и са осмехом на уснама. Она Је била дрскп хумориста и само је уозбиљи саркастнчпп поглед , који јој г-ђа ОДа\ дова удаљујућн се добаци преко рамена. — Службеннца покорна, Фина госпођо, особито ми је мило што изгледате тако дражеснн помислнла је г-ђа Пеги у себи. — 5 свакојем случају ви бар нећете очп нсплакатп. Она за тим оде н у брзо се упутн стану г-ђе Озбернове. Ова је јадннца била још једнако крај постеље, где је Ревека оставила, и била опхрвана тугом. Мајоровица, жена јачих нерава, покуша, како је најбоље умела, да утеши своју пријатељицу. — Ваља ти престати Амалија, драга моја, — говорила јој је нежно. Зар кад се он вратп иобедоноспо, да те затече у кревету. Ниси ти једнна, која данас од Вожје воље зависн. — Знам ја то; алп сам грешна и слаба — рече јој Амалија. Она је познавала лепо своју слабост. Њу је ипак подигла мало присутност њене пријатељице. Њој је било боље од ове контроле п друштва. Проведоше тако до два часа по подне, а срца им иђаху све даље и даље за убојним колонама. Снлан страх п сумња, молптва и бојазан и неисказан бол ишао је за батаљоном. То је данак, који жене рату плаћају. Оп норезује н једно и друго. Од људц одузима крв, а од жена сузе. Око два и ио, деси се пешто врло важно за ЈосиФа тај дан: приспе време обеду. Могу се ратници до мпле воље тућн п гипути, али оп мора ручати. Он уђе у Амалијину собу да внди да лн је може приволети да руча с њим. — Покушај! — рече јој. — Покушај само , супа је днвна, Емо. Он је пољуби у руку. Сем за венчавања њенога, нначе нпкад се он није ње ради толико потрудио. — Ти си, Јосифс, према мени врло добар и нежан : и свп с.те ви исто тако; али молпм те, остави ме за данас у мојој соби.