Delo

ТРЖИШТБ ЉУДСКИХ Т.АШТИНА Ј57 Он је одлазно од куће и враћао се са све новим и новим вестпма о норазу. Џо је све више бледео. Кршнн се цивплаш са свпм узпемнрп. Не ослободи га ни толпки шампањ што је попио. До сунчева захода он се већ толико бно узврдао, да је његовом драгом Исидору било мплина то гледати, н сад је већ држао начпсто да ће ошвачкати прптежаоца онога канута. Г-ђа мајоровица и Ема биле су за све то време у собп. Јуначна г-ђа мајоровица, чим чу пуцањ, сети се своје пријатељице у оближњој соби и потрча да буде код ње н да је теши, ако се узмогне. Њој, тој честгггој Иркнњи, даде снаге помнсао: да јој ваља ову јадну жену штптитп. Нет је часова провела поред своје прнјатељице, то дока.зујући , то разговарајући је, а понајнпше ћутећи п молећн се Богу у себи. — Док се нпје сунце смирило п паљба престала, ннсам јој нпкако пспуштала руку нз руку — причала је доцније г-ђа 0’Даудова. Паулина, 1оппе, клечала је у облнжњој црквн п молила се Богу за боп ћотте а еТ1е.л) Кад је умукла топовска рика, изађе г-ђа 0’Даудова из Амалнјине собе у побочни салон, где је Џо седео са две пспражњене боце, п без икаквога трага од јунаштва. Иробао је био два три пута да уђе у сестрпну спаваћу собу, по изгледу врло поплашен, и све као да нма нешто да јој каже. Алп је мајорова жена бпла једнако на истом месту , и он бн се вратпо не казавшп шта је хтео. Стпд га је било пред њом рећи, како би бежао. Али кад она спђе у трпезарију, где је он седео у полутамп у друштву са недражесним својнм боцама иоче јој се он исповедати. — Г-ђо 0’Даудова — рече јој — не бп лп боље бпло да се Амалнја спремн ? — Мислите лп да је изведете у шетњу? Она је врло слаба за то —- рече мајоровица. — Не... Наредио сам да се спреме кола п... и поштански коњи. Отишао је Нсидор за њих — продужи Јосиф. — НГта ћете са том вожњомноћас? — упита га леди. — Зар јој, неће поћас бити боље у њеној иостељн? Једва сам је склонила да легне. — Пробудите је — рече Јосиф; — она мора устати — и он одлучно лупн но:-ом. — Ја сам наредио за коње; коњи су готови. Све је нропало, н — — — II, шта? упнта г-ђа 0‘Даудова. — Ја идем за Гент — одговори Џос. — Цео свет оде; нма и за ва места. За по часа морамо поћи. Г-ђа мајоровнца га погледа неизмерно презриво: —Не мпчем сеја одавде док ми 0’Дауд не каже маршруту. Ви, г. Седле, можете ићи, ако вам је воља, али ја и Амалија, Бога мп, остајемо овде. ’) њенога човека. Дело XXI 17