Delo

262 Д Е Л О — Није ми мпого стало до тога, да ме лпврејпсане двородржице прпчекују — говорила је Века. — Вп тешко да ћете се п сами вратити. Бар не заједно са вашим дијамантима. Све ће то покуппти Французи. Кроз два часа ето њпх овде, а ја ћу дотле бити на пола пута за Гент. Не бпх вам продала своје коње, све да ми дате оба она најкрупнија дијаманта, што сте имали на забави. Леди Берикрес дрхтала је од љутине н страха. Дијаманти су умотани билн у њене хаљине, плн у господпнове поставе и ципеле. — Жено, Бог с тобом ! Дпјаманти су код банкара, а ја хоћу коње да имам — рече она Веки. Ревека јој се у очи смејала. Побеснела од љутппе сиђе грофица н седе у своја кола. Девојку, слугу п мужа још једном иосла да ио граду коње траже, па тешко опом ко иоследњн дође! Госпоство јој се решнло да пође чпм коњи дођу, па био ту њен муж, или не. Ревеки је било срце па месту што внди високу госпођу у колима без коња. Опа није скндала очију с ње, и што је могла гласније изјављпвала Је своје сажаљење шго се госпођа тако мучи. — Да се не могу набавити коњи поред толиких дијаманата, игго су завијени у стварпма — говорила је. — Алп ће Французима замаћи за око, кад дођу ! Дијаманти н кола, а не госпе! Тако је опа обавештавала гостноничара, слушкиње, госте и безбројна шуњала по гостионичком дворишту. Да је могла Ледп Берпкресова иуцала бн на њу из кола. Док је тако уживала у попижавању својих блпжњих, опази она Џоа који је ишао право к њој, чим је њу видео. На овом измењеном, преплашеном гојазном лицу доста се лако чптала сва тајна. II њему је ваљало бежатн, те је тражио средстава за то. — Он нека купи моје коње, а ја ћу јашити на мојој кобн. Џо ириђе својој пријатељнци, п по стоти пут за прошли сат посгављено питање поставп п њој : Зна лп опа, где би се могло добити коња'? — Шта зар ви да бежпте ? — насмеја му се Ревека. - Ја сам боме мислила да сте вп заточник свега женскпња овде, г. Седле. — Па, ја... ја нисам војник по занату. — А Амалија ? Ко ће чуватн ону вашу јадну сестру ? — упита Ревека. — Ваљда је нећете напуститп ? — Иа шта јој могу. Рецпмо, да дође непријатељ — одговорн Јосиф. — Он би поштедно женскпње : али мп је мој слуга казао : да су они подлаци ухватилп веру да људнма не дају милостн. — Ужасно! — повика Ревека уживајућп у његовом јаду.