Delo

II 3 I) О Р 19 једном извини, на уђе у кућу, Аврам стаде преда њ и пружи му китицу цвећа. Емил ноче хладно: — А ти си! А јеси ли казао, да ћу доћи? Дечко немаде кад да одговори. јер Милан утрча вичући: „Ево их!и II стара изиде, рекавши: — Ето их! Обе девојке уђоше зајапурене. Зора прва викну: Ми смо вас виделе на Теразијама ! — Та, је ли могуће ! рече он. II баш стајале према вама! дода Радмила... Сасвим према вама ! и онда је обузе она ј њен чудни смех. Хајдемо у кућу! Молим вас. изволите, убрза удовица. Хајде и ти. Зоро. — Хвала. тетка. Не могу. Нзгрдиће ме мајка. Задоцнила сам. II она се опрости. Поновнћ. мало намрштен, уђе у познату му собу. То му је био трећи нут. Кад узнемирена удовица виде да је наступ ирошао, остави их саме. Радмила седе на Фотељу, затури мало главу и поче му нричати евоје утиске са врбице. Понекад би оборила очи. понекад би застрелила својим ватреним ногледом. Говорила је слободно, пријатељски, као са старим знанцем, готово као са Зорком. Највише је занимаху женске тоалете : чинила је примедбе о личностима, за које је мислила да их он познаје, не чекајући да он потврди, илн норече. На пр. вели : „Познајете сигурно г-ђу X! Јао, што је смешна била у оној роза-хаљини. са оним шеширом ! А учитељица У. опет, у струку са оним чиикамаћ.А И све тако ! Поповић је у чуду слушао. Колико је то далеко од онога чему се он надао, али опет му беше угодно што се понаша онако по домаћу! Виде сасвим другу Радмилу те и њему доће као да је одавно познаје. П то му се осећање снажаше што је она дуже говорила. А она је даље брбљала, докле најзад не сустаде и ућута. ш/ %/ Ј