Delo

ИОЗОПШШП НРЕГЛ.ЕД 299 опасна но чисготу, поузданост, н праведност његова суда. За астрономе, који пмају посла с магематиком. а не с непзмер.Бнвпм, неоцењпвпм, као ветар несталнпм и као ветар плаховптнм осећањима људскпм, за астрономе веле да су н онп принуђенп узпматн у обзир случајне околности које нм могу пореметитп гачпост њнхова рачуна, и да свакн од њпх пма тако звану личну једначину своју, у коју уносн могуће по1'решке својнх чула и свога умовања, и помоћу које проверава, допуњује, и нсправља своје закључке. Кодпко ли је онда потребније књижевном оцењпвачу нматн своју личну једначнну, нматн победежен п пзрачунат велнкп, што већи број тнх околностп ко.је, пезавпсно од унутрашње вредностп предмета којп оцењујемо , утпчу на потпуност и правилност нашега суда ? Колнка су пскушења којима је он подложан, колике самообмане које њега вребаЈу, како многобројнеоколностп које њему могу оцену иореметитп! Коме. на пр. нпје иознато како се често оцењивачу једно дело учинн великим и леппм само зато што оно нарочпго годи његово.ј индпвпдуалној природн, што предмет који је у делу обрађен. шго мпсли које се у делу бране, нарочнто одговарају мање н више сакрпвенпм околностима његовнм? Ако се при ужпвању у свом омиљеном ппсцу оцењпвач не бп сетпо да му је тај ппсац — пзмеђу толикнх другпх, нсто толико даровптнх, нсто тодпко снажнпх, нсто толпко умних, исто толпко вештих, исто толпко нежнпх, нсто толико духовптих — баш зато најмнлпјп што он, оцењпвач , код њега, свог омиљеног писиа, не води рачуна о ппшчевнм објективнпм својствнма, но напротив, забацујућп ова последња, ужпва у пншчевпм чисто лпчнем особпнама, ако се, велпмо, у таквој прилицн оцењивач не бп сетио тога, он бн учинпо највећу погрешку коју оцењпвач може учннитп, јер у том сдучају он не бн оцењивао дело, но бп, готово се може рећи, п рећи ћемо, јер је тако тачно, оцењивао себе^ а вн видпте колпко је то далеко од онога што се очекује од оцене, н шго је н сам такав оцењивач од ње очекнвао. Пмпресноннстпчко оцењивање је сасвим оправдано, алн под условом под којпм су и друге оцене оправдапе: а то је, да оцењнвач зна све своје оцењпвачке ннднвидуалне разлпке н, даље, не само њпх, но н друге околности које, независпо од упутрашње вредностп дела, утпчу на оцену, ремете је, н којнх пма много н врло разнпх , као што су многн и разнн случајеви који се могу деситп у пространој п шареној области књнге н човека. II оцењпвачу ваља све њнх, у што јемогуће већем броју, уноситп у своју лпчну једначнну. Иначе, покрај свпх н најтананнјих оцењнвачкнх способностн његовнх, оцена ће његова остатп увек нетачна нли непотпуна. II како пракса погврђује тачност овога што сад рекосмо ! оар, на прнмер.парпски књижевнп п уметничкп оцењивачп нпсудорасли своме послу? пзар се не зна да је њихов укус танан међу тананнма у оцењнвању књижевне н уметничке лепоте ? На ипак за то парпскп књижевнп оцењпвачи, хвалећп Елеонору Дузе скоро тако псто одушевљено као п њнховп бечки и немачкн другови (којнма ннје замерити), преварнлп су се у својој оценн.