Delo

300 д е л о ^овољно внспптан (еад смо рекли да је протнвно истнна), но очнто с тога лто .је њнхова оцењнвачка једначнна у том ногледу бпла непотпуна. Како Јранцузн. са искључивости своје, ретко кад пмају прплпке гледаги стране гметннке (овп пм, у осталом. п не требају; њихови су бољи), они на тај натпн нпсустекли потребно искуство за оцењивање страних глумаца;аовдеје. аеђутпм. то бнло потребно. Онн нису зпали, прво, да је човек увек у искулењу да страпога глумца, који долази с новпм начнном нграња, с новим гезтпма. с новим сценичким обичајима, с новим тумачењем улоге. с новом маском. увек у пскушењу да га повољније оценн но домаћег, пошто је новнна од СИ.1П0Г утицаја на коначнн утисак којп човек добија од уметннчкога дела; и ннсу се, друго. сетили печега, чега се њнхови друговп . оцењнвачн сликара п вајара, увек сећају, да су Талијани, бар данашњи, на првом иесту вешти. а ие вештаци . да у њнх нма мпого више умешностн по уметностп, н да, ако с .једпе стране, прн првом утнску, њнхова позната 1е8Ггегга уме опсенарскп да заплени, човек с друте стране, после кратког зремена. може да опази колнко .је првп утисак бпо површан, поред све његове живостп. Нс сетпвши се тнх двеју околностн они су се презарнлп у својој оцепн. Међутим , ни једна нн друга од тнх околвостп, нема везе с правом, унутрашњом способношћу оцењпвачевом. иошто гп исти парнскн драмскп оцењнвачп Француске глумце цене врло правилно, — и онда кад су особине тнх глумаца много тананије од Дузпнпх. — II тако нсто, којн оцењивач не бн узимао у обзир колнко се с годинама мењају наклоностп, тај би се могао зачудитп кад бн впдео да му се неко дело пре десет година боље допадало но дапас н ако је његов укус прсђе исто толико захтевао колнко н данас; п могао бп може бпти помлслпти да се он пре десет годнна преварно у својој оценн. Алн он бн се баш тада преварно кад бн то помислио. п преварпо бн се једнно с тога што он у своју једначнну нпје унео иосматрање: да се једном стеченп укус само непрпметно мења у својој таичиви, да он увек тражп исто толико. колико и ире , алн да , тражећп исто толико , он не тражи исто то што и ире. II као шго логичар зпа да после извеснога дооа старости нонекп пут ни лобре паметп не могу внше да приме тачне алн са свим чове мисли — прнмећено је. на прнмер, да Харвијев проналазак о кружењу крви нпје примпо нп један лекар пзнад четрдесет годнна тако н књижевни оцењнвач треба да зна да су носле десет година нзвеснп предмети мање лепи за њега, не с тога Л1ТО му је укус сад бољп пли горн, но с тога што је за десег година прошло много воде нспод моетова. — II тако исто, могло бн се деситн да два оцењивача, с нстим савршенством, с истом тананошћу укуса , донесу два разлпчна суда о једном, рецимо Золпном ромапу; н, разуме се, та два суда морала бн. у теоријп. пматп нсту вредност. н пмају је заиста; али, у практици, н у другом једном правцу, оцена Золинога дара показанога у том роману била би тачннја код онога од та два оцењпвача којп је прочптао целога Золу ио код опога коме бп то био првн прочнтани роман Зо-