Delo

ПОЗОГИШНИ ПРЕГЛ.ЕД 3( ,1пн; јер само бп првп могао знати колпко се -Јола ионавља, к< лико је његов дар једностран, и у даљем реду мисли , колнко је п< требно да је човек у течају дела једнога писца, илн једне књпжевв грапе, да би је у сваком погледу могао правплно оценитн. У том смислу онако лепо рекао онај племић осамнаестога века: „Ја немам вр' мена да нмам укуса.“ — И тако нсто, ко не бп знао да дело не треба оц њпватн ио утнску којн човек пма за време докле га чпта, но да га трес оцењпватп по утиску којп ос/гане у човеку после завршеног чптањ; можда чак носле извесног времена, треба да јеспреманда му оцене бу^ често нетачне онда кад се он томе најмање надао. — II тако нсто, најза, ми у једној прплицп нисмо умели себн објаснптп зашто пам се једпо! једне зиме, прнметно мање допадоше Холубова Путовања ао Африц\ која смо први пут, с највећом слашћу, читали у сред лета, око средив јула месеца, под жаркнм поднебљем београдскнм. Међу нашпм белешкам ми смо, нстпна, нмали ове две: да нам се првп део Јунака нашега доб највећма допао једног кпшовитог дана, и да се Хофминов Мајорат мор сасвпм друкчнји учипити ономе којн га чита какве бурне, ветровнте ноћ но ономе који би га читао у по бела дана (свн којп су га, као ми, чј тали ноћу, потврдиће то). Алн ми, до искуства са Холубом, нисмо н слутилн да те две белешке илуструју један сгалан однос између књш и читаоца, п не мало смо се зачуднли кад смо разумели да у нашу ,н чну једначнну књижевног оцењивача треба да упесемо да и годишн доба, и доба дапа, утичу, врло неочекивано, на наше књижевне оцене, то не посредно, преко нашег душевног расположења, но непосредш сама собом. Овај последњп пример стоји на гранпцп ствара које треб узимати у обзир и, разуме се, тиче се сасвим тананих п мање важни разлика у оцењпвању. Али он добро ноказује како разповрсне могу бнт околностн које утичу на коначни и потпуни суд књижевног оцењивач; и како му брижљпво ваља састављати п допуњивати своју лпчну једњ чпну... Али ми одосмо далеко од Гордане, бар привидно. Што смо, у вез с нашим иредметом, хтели да кажемо, то је да књпжевни оцењивач мож само с најискуснијом обазривошћу избећи разне замке које му иут закЈ чују; да му је за то, не мање но астроному, нотребна што потпуниј лична једначина; и да његова јсдначина треба да обухвата п оно искј сгво које је госпођп из Ирнартове басне у оноликој мери недостајалс Упитајмо се, дакле, је ли нам г. Костић овога нута понудпо поклон о мање вредности но што су били његови досадашњи поклони? Нама је мило шго можемо одлучно и одмах одговорнти да покло који нам је г. Костић дао овога пута не устуиа досадашњим. Г. Кости нам је дао оно што смо од њега очекивали — он нам је и овога пута као што је то чннио н досада, дао копче од коситера. Ми молимо д нас нико криво не разуме. Нама се Тордана није много допала, и м ћемо свој суд о њој рећп врло отворепо. Али ово што сад рекосмо м нисмо хтелн да се сматра као покуда. Ако се не може споритн да с