Delo

ПОЗОРИШНН ПРЕГЛЕД 308 сјајнијим и, у осталом, сведочи о нежпом схватању частн н о претање ним осећејима витештва код нашега хајдука. По томе бн онн дакле могли и даље срећно живетп н, као Фнлемон и Баукпда, очекпватп, кад остаре. да нм се њнхова чедна кућпца претвори у храм, а онп у два висока дрвета, чије ће лншће жуборптп, у векове векова, сдатку и нежну песму о срећп и љубави... Али боговн. као шго је нознато, завидним оком гледају на непомућену срећу људн на земљи. II с тога боговн послаше Вукосаву и Гордани Михата. Мнхат је стари нознаник Горданин нз времена њеног девојаштва; иначе, по заннмању, бембер, бривач*). Ударајућн у ситну тамбурнцу, он се бпо заљубио у своју познаницу; али несрећпо. Гордана му беше претпоставила ускока Вукосава. Но без сумње с тога шго ннје хтела сасвпм кваритн своје пријатељство с њим, коЈе ћејој доцпије у комаду требатн — јер ваљда није с тога што се бојала да је Вукосав неће моћи одбранптн од гнева бривачева? — она га пе одбије огворено, но се мудро досетп ове стратагеме (која се Михату, и очевндно н Г. Костићу, учинила занста мудром): она га побратнми , те како је „грехота љубит' побратнма", Михат, поставшн побратим, отпаде као просилац. Али то лукавство не успе да разоружа Михата. Нанротпв, љутит што је падмудрен, и суревњнв на Вукосава, он се решн да се свети. Оставп дакле свој бријач н своју тамбурпцу, рашчупави своју лепо очешљану косу, прерушн се у четника, задене за појас кубуре и јатаган, надене себи нме Мргуд, намргоди се, и тако се одметне у гору, правце у чету Вукосављеву. Еле, кад се завеса днже, ми вндпмо Михата где као ннтригант обилази око куће Вукосављеве. У руци држи некп лпст хартије, и прети њиме према кући. У том листу је његова освета: али, каква је то освета коју је смислно бембер Мпхат? Ми то засад не дознајемо, јер га у говору прекпдају два јуначна приморска пучаннна, којн се после кратке препирке хватају за мачеве, и узму тућн, онако како то доликује јуначким пучанима, бадро пазећи да један другога не обранп. На клепет њихових мачева показују се на прагу Вукосав н Гордаиа. II прнзор, који сад нде, са врло мало наше помоћи, беснрекорно је лен, и зас.лужује да га, ма и без пкаквог коментара, испрочамо. Вукосав оцепивши од прве с каквим јунацима нма посла, викне на њих, главом човека којп се расрдио на деране: „Ко то граје ? За пас те ражњеве !“ Нашп љути змајевп који то једва дочекаше (јер док бејаху сами, могаху се тући како су хтелп, за забаву, као у дворнпци за мачевање; али откако им стиже галерија, ствар бејаше добила други изглед), наши змајевн полетеше на то с мачевпма у корице. Али их ту, на пола пута устави глас Горданпн, која сад, пошто се прво беше појавила поред свога мужаг с руком нежно на његову рамену, излазп корак унапред. п узвикује: „Немој, пусти пх да се *) Берберин.