Delo

304 Д Е Л 0 оију!“ 11а онда, окренувшн се њнма: „Елате, господо; едате , јунацн!“ На њен глас нашп се борци мало намрштпше, засгадоше за један тренутак, као размишљајући се. Затим се један од њнх обрну другоме и,вр&у&и мач у норпце, упита : „Кога да слушамо, мужа ја лн жену ?* Најзад се обојица решпше да смело презру позив Горданин. Гордана још обори нањихједан од оних својих погледа — ви нх замишљате; па опда, као уморно, одмахну руком и оде. Је ли вам нотребно обратити иажњунатода нам кра&е, н лепше, и одређеније Гордана није могла битн представљена ? Две речи, и Гордана, гусарева кћи, љуба хајдукова, стојп од прве пред нама, јасна, оцртана. Још две речи, и слика ће бити , не само јасна, но и потпуна и то не само њена, но и Вукосављева. II те две речп нам се казују одмах, скоро у продужењу нстог прнзора. Одмах пошто Вукосав ис* прати своје приморце (о цпљу њпхова доласка нећемо говорпти , јер не стоји ни у каквој вези с овпм комадом), Гордана се враћа. 11 измећу ње и Вукосава испреда се сада тај : каракгернстични одломак њпхова разговора, у коме се, сигурном и вештом руком, довршује оцртавање њихових лнчности н одношаја. Гордана (долази из трема). Одоше ли љути јунаци ? Вуносав (прегледа оружје нза паса; осорно). Впдпш да их нема ту. Гордана (погледа га; мпрној. Впдим. А што нм би ? Што си говорио с њима ? Вукосав (набуснто). То нијесу женски пословн. Гордана Нијесу женски иослови? .1нјепо. — Холн брзо кретат’? (Гордана окреће разговор на другу страпу. Очевидно је она у кући иаметнија, мудрија, умеренија. Она водп кућу, она води мужа. Она му зна слабу страну, н попушта му. Али Вукосава пасјалук не оставља , и он, сав наремежен. одговара:) Вукосав. Хоћу лп брзо кретати? Овај час ако ти је мило. Но не бој се. овог аута не(1у носити блага у дружичу... У две речп, као што рекосмо, чврстом и вештом руком, с неколико лаких потеза, одсечно, чисто, обележене су п њпхове личности и њихови одношаји; од прве знамо шта их тишти, и знамо каквн су: он јунак, озбиљан, скоро осоран н набусит/ она срчана, попосита, али присебна; он никад неће бити трубадур, она нпкад мазна и осетљпва, и никад — ох, зацело никад! — на паше велпко задовољство, на наш блажени одмор — ннкад једна од оних расплаканих Долора и Федора ко.]е своје данепроводе у сузама и — благодарећн безумпом претернвању већнне пнсаца — у онесвешћнвању (јер код Шексинра не пада у несвест ни Дездемона). Гордана коју нам је дао г, Костнћ, она је иста Гордана пз народне песме која је, на глас да јој је војно пао у душманске руке, прснула у смех од силне дрскостн н самопоуздања —