Delo

ЉУДСКЛ НКСТАЛНОСТ 13 х\х, тешко је!... Вуче се као сенка, оборене главе, помућеннх влажннх очију, бледа лица. Некппут одједном јурну сузе, па лнју, лнју... Освану злокобнп дан. Ала се тета променпла. Само јој прелећу оне чудне очн преко предмета, главу обрће збуњено, бесмислено, пође некуд, па стане и вратн се. Девојке је непрестано нешто пнтају, саветују, задиркују. А она гледа, реко бих, нз саме дубнне душнне, н као да тај поглед нема везе са околнном. У њему је нека жива журба и затајена неизмерна срећа... У дворишту бруји: свпрка, игра, смех, говор. Дошли сватовн! Све се ускомеша. Журба, трчање, узвици, сновање озбиљних, или~ веселнх, или по мало забринутнх девојака и жена... У соби све као на нглама... Само се крај прозора, нза тешке завесе, згурнло и шћућурнло једно мало маче. Севају му ужагрене очице грознпчавим сјајем. Не скидају се са оног чаробног лица, које се чпни тајанствено, кроз дуги, бели провпдни вео... А бели цветнћ мнртин треперп и шапуће о блаженству... Све спја срећом. Само лице малог маченцета прешло у конвулсивно стање. Искривљено, нагрђено пакосном злобом, тешком тугом, самоћом... Нема нн суза. Бар да оне потеку!. . Само лизуће врелим језиком запечена, огњена уста и гледа уплашено, чзтдно, као да очекује катастрофу. Најтеже је што се на њу, у овим боннм тренуцима, срушнла бескрајна, страшна самоћа. Толики народ око ње, а она је тако усамљена, тако далека од тога народа. Дође јој да врнсне. „Ах, кад би ме тета повела!... Па нека њега много воле... внше од мене. Само да сам уз њу!..С Наместише деверу бео везен јаглук. Поведоше младу нз одаје. Дете пстрча на двориште... Опет журба, сновање, намештање, поздравп, пољупцп... Напред сватови! А мало маченце заборавили... Разлеже се изненадан, очајан врисак, који нспунн ужасом цео народ.