Delo

14 Д Е Л О — Тетпце... пе идп!... Тето... узми ме!... Тета се осврте. Хтеде потрчатп очајном детету, али је задржаше. — Стој. Не вал,а се враћати! Подпеше јој помодрело, обезнањено, онакажено тугом дете Ах, иревелика своја срећа не допушта човеку разуметп. туђ бол... Повраћено дете крете очнма око себе... на души му је‘ тако лако, чнни му се да ће сад бити све друкчије, лепше... Алн кад опази да се нншта није променпло од малопре, кад впде да се сватови крећу, оно подиже главу... Нежни, иаучинасти набори од бела вела, у које утања бео венац од мирте, високо се носе, и као да пливају у гомили разноврснпх сватовских глава... Злобан, пакостан поглед паде на ту украшену главу. Мало маченце фркну и помоли своје оштре ноктпће... Добро утувлена лекција из живота! ВЕТ. Ј1. ј^АНКОВИЋ