Delo

ЧАРЛС РОБЕРТ ДАРВИН 93 љајућп Кембриџ ишао као прпродњак на лађп „Бигл-. Ако је вероватп Френологијп, то сам ја у једном иогледу био згодан за свештеника.“ А то му је потврдпло п неко немачко психолошко друштво. „Како је било решено да будем свештепик, то је било нужно да понова ступим на унпверзитет, н добпјем учени степен ; али како сам изпшао пз школе, ја нисам нн једну класичну књпгу у руке узео, н на своју велпку жалост увпдео сам, да је двогодишњи прекид учинно, да заборавпм готово све што сам некад о томе знао, и, ма да нзгледа невероватно, заборавио сам чак и оно неколпко нисмена грчке азбуке, зато нисам у одређено време у октобру отишао прво у Кембрнџ, но сам остао са једним приватнпм учнтељем у Шрусбериу, па сам тек по Божнћу 1828 год. отишао тамо. Убрзо сам успео толико, да сам могао лако н брзо преводити лакше текстове грчке, као Омира, п Новп Завет.“ „У току трн годпне, које сам провео у Кембрпџу, ја сам, што се академскпх студија тиче, тако исто усрдно траћио време као п у Едннбургу у школи. Покушавао сам да се бавим математиком, с тога сам лети 1828 год. бно са једнпм приватним учнтељем у ВагшспКћ-у, у томе сам напредовао споро, али то мн се није допадало највнше због тога, што нисам био у стању да увидим значај елементарпе алгебре. Ова нестрпљпвост бпла је лудачка, и доцније сам веома жалио, што се нисам старао, да колнко толико уђем у ствар, те да ма н најмање разумем велика основна начела математике , јер на такав начин сиремни људи, као да имају још једно екстра чуло. У осталом, ја сумњам да бих ту могао успетн што више, од почетка. А што се тиче класичног знања, то сем тачпог обавезног посећнвања нредавања, — које је било само по имену нпсам нпшта радио. У другој годннп морао сам месец, два, радпти радн полагања првог предходног испита (1лШе-§о), што је било врло лако. Даље, радио сам последње године озбиљно и ревпосно, на последњем испиту за степен Бакалауера (В. А.), ионављајући класнчпе стварп, н нешто мало алгебре и Еуклнда, ово последње, — као н у школи — радно сам са задовољством*. и т. д. „Због моје страстн за пуцањем и ловом, н кад тога ннје било опда за јахањем, доспсо сам у једно беспосличарско друшгво, у коме су бнлн разуздани , неваснитанн млади људн. Обично смо вечеравалн заједно,

и пили смо по кад што сувише, невајућп веселе несме, и носле играјући карте. Ја знам, да треба да се стндим ових, овако преживелих дана и вечерн, алн како су неколнко мојпх иријатеља бнлн врло љубазни, н спрам мене добро расположени, то не могу а да се са задовољсгвом не сетнм ових мпнулих времепа".... ,Нн један носао у Кембриџу, ннје ми одузимао толико времена, нити ми .је чинпо толпко задовољства, колнко прпкупљање ннсеката. То је била страст за ирикупљање, јер ја их нисам секцирао, а врло ретко сам уиоређпвао њихове спољне знаке, са већ објављеним оппсима“. Ту наводи Дарвин како је једном бно толико ревностан, да нашав нод кором неке