Delo

ОПШТИНСКО ДЕТК 389 руку. Он је управо у том моменту осећао како му нешто силно бије под капутом с леве стране и није бно начисто, је ли то његово или Недељково срце. У таквој забуии, учител> није умео ни речи рећи, до што је обично поздравио госпођу Софију размншљајућп уједно, какав би разлог нашао да побегне од ње. Али, пре но што је он имао времена да такав разлог нађе, госпођа Софнја наставн: — Тако ми је пријатно да смо се срели. Шта мислите, већ два месеца нисам вас видела а имала сам тако много са вама да разговарам? — Са мном? — учини учитељ музике. — Да, и много н важно н поверљиво — рече она кокетно. — То ми ласка, само што овога момента... — Шта овога момента? — упаде она брзо. — Имам један важан... један неодложан посао! — Ви? Та идите молим вас, којешта; је ли то ваш посао? — Да, мој нриватан... узврда се учитељ... управо није толико нп прнватан, више је државни посао... то јест, како се узме... — Али не, оставнте то, оставпте тај посао... — Немогуће! — оцеди кроз зубе учнтељ. — Али — настави госпођа Софцја п кокетно се насмешн, нагнув се к њему — мени за љубав... — Вама за љубав? ГГа добро, алп шта желите? — Немојмо овде стајатп, хајдемо овако Ломином улицом па ћемо сићи у парк Министарства Финансије. ГГратите ме донде, тамо је тако пријатна хладовнна а нема нп публике, па можемо мирно разговарати. Учнтељ музнке хукну, обрпса знојне капље које му се беху набрале по челу па пође, пошто узгред баци поглед на прозоре г. Симе Недељковића и спази г. Симу на прозору како прави очајннчке гримасе. Успут се водио врло сладак разговор, од којега грешни учнтељ једва ако је коју реч чуо, јер му беше отежала мука. Рука му беше готово утрнула а од стра беше премро, осећајућп да се Недељко поче да мигољн. Можете мислити још како му је било кад госпођа Софија, измеђ осталога рече: — Тај вам иберцпјер не стоји добро. — Знам.