Delo

344 Д Е Л 0 — Не можеш вероватн, како сам јау оваквимприликама мека -ерца. Ја чим спазим тако бачено дете а мени наиђу сузе на очн. — Верујем ти — одговорн нежно жена. — Знаш шта, драга моја— наставн г. Сима, као дамује . тог часа то пало на памет — како би било, кад смо обоје тако мека -срца, да узмемо ово дете под своје. Ми и онако немамо деце... — Е, алп ко зна шта носи дан а шта ноћ. — Оно, то је истина, има свакојаких чуда на свету; за што не би и ја могао добити дете? Нпсам се ни ја ваљада бацао на Бога камењем алн .... — Господин Сима се код тога „али“ мало збуни, незнајућп управо како да настави тако срећно започету реченицу — али.... према стању ствари, овакво какво .је, ми немамо од срца порода. — Ах, како је Бог по којп пут немнлостив — уздахну госпођа Босиљка. — II свиреп! — додаде господин Снма боно, као да би хтео рећи да је управо он тај који има на Бога да жали. — Да! — додаде госпођа Босиљка гласом којим се изражава саучешће у тузи. — Дакле, — настави господпн Сима — према стању стварп, оваквом какво је, другим речима нрема фактима, ми моментално немамо деце. — Немамо! — потврди одлучпо госпођа Босиљка ту тако просту истину. — Иа шта мислиш када би ово дете, које нам је сам Бог ставпо пред врата. усвојили и однеговали? Госпођа Босиљка, нред овим тако крупним предлогом, најпре озбиљно промисли па се за тпм обрати питањем на свога супруга: — Реци ми најпре, је си ли ти сигуран да ми нећемо имати деце? — али то пптање постави тоном, којим би од прилике кредитор узвикнуо у очајању своме дужннку: „Ама, зар одиста вн не мислите ваш дуг исплатити?!“ Господин Сима погледа најпре уНедељка, погледом којим човек гледа исплаћену меницу, слеже раменима и нозва се опет на „стање ствари онакво какво ,је“ и на Бога и његов прст. Како се госнођа Босиљка није могла много да ослонн на Божји прст, увиде н сама да јој се ваља решаватн. Па добро, Симо — рече она — алн размислимо о томе •озбиљно и зрело. Ово дете треба однеговатп, одгајитн, васпитати...