Delo

344 Д Е Л 0 — Не можеш вероватн, како сам јау оваквимприликама мека •срца. Ја чим спазим тако бачено дете а мени нанђу сузе на очп. — Верујем ти — одговори нежно жена. — Знаш шта, драга моја— настави г. Сима, као дамује . тог часа то пало на памет — како би било, кад смо обоје тако мека •срца, да узмемо ово дете под своје. Ми и онако немамо деце... — Е, алп ко зна шта носи дан а шта ноћ. — Оно, то је истина, нма евакојаких чуда на свету; за што не би и ја могао добити дете? Нисам се ни ја ваљада бацао на Бога камењем али.... — Господин Сима се код тога „али“ мало збуни, незнајућн управо како да настави тако срећно започету реченицу — али.... према стању ствари, овакво какво је, ми немамо од срца порода. — Ах, како је Бог по који пут немилостив — уздахну гоепођа Босиљка. — II свиреп! — додаде господин Сима боно, као да би хтео рећи да је управо он тај који има на Бога да жали. — Да! — додаде гос-пођа Боснљка гласом којим се изражава саучешће у тузи. — Дакле, — наставн господин Сима — према стању стварп, оваквом какво је, другим речима према фактима, ми моментално немамо деце. — Немамо! — потврди одлучно госпођа Босиљка ту тако иросту истину. — На шта мислиш када би ово дете, које нам је сам Бог ставио пред врата, усвојили и однеговалн? Госпођа Босиљка, иред овим тако крупннм предлогом, најире озбиљно промисли па се за тпм обрати питањем на свога супруга: — Реци ми најпре, је сн ли тн сигуран да ми нећемо иматн деце? — али то пптање постави гоном, којим би од ирилике креднтор узвикнуо у очајању своме дужнику: „Ама, зар одиста ви не мислите ваш дуг исплатити?!“ Господин Сима погледа најпре у Недељка, погледом којим човек гледа исплаћену меницу, слеже раменнма и позва се опет на „с-тање ствари онакво какво је“ и на Бога и његов прст. Како се госнођа Босиљка ннје могла много да ослонп на Божји прст, увиде и сама да .јој се ваља решавати. — Па добро, Симо — рече она — али размислимо о томе озбиљно и зрело. Ово дете треба однеговати. одгајитп, васпитатп...