Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦК11X 871 се ваља оканути Марине, одмах му се учини и глупо и ништавно. Поред свих његовпх недостатака у Полањецкога је куцкало 8ахвално срце, и ово га је писмо јако потресло оном добротом и благошћу, које су у њему кпптнле. Услед тога успомена на Марнну порасте веома јако у његовпм очима и срцу, порасте тако силно да он помисли: — Бог н душа ја ћу се заљубити још у њу. Обузе га таква нежност ирема Марини да пред том нежношћу његова срџба на себе самога мораде уступити. Кад с-е иосле неколнко тренутака састаде опет са дружином, измаче нешто напред са госпођом Емилнјом, па јој рече: — Поклоните ми ово писмо. — С драге воље. Јелте да је честито? А ви ми нисте казалн да је и она добила свој део прп растанку. Али вам нећу чинити приговарања, кад вас она сама брани. — Госпођо, кад би што иомагало, ја бнх вас замолио да ме избијете. Али се ту нема више шта говорити, јер се то више не може поправитн. Госпођа Емилија није била сасвим тога мпшљења. Напротив, кад внде како .је Полањецки потресен, с-таде га увераватп, да ће се после тако обостраног живог саосећања све то лепо свршити. — Кроз који месец све ћемо видетп — рече му. — Али се вп не сећате шта можемо да видимо — рече он, мислећп на Машка. На то ће му опет госпођа Емилија: Памтнте ово: ко једном прндобије Маринино срце, тај се ннкад не вара. — Верујем — одговори збуњено Полањецки — али и таква срца, кад се једном ране не повраћају се лако. Даље ннсу могли разговарати, јер нх пристигоше Литка и Васковски. А мало час девојче предузе Полањецкога, као и обично под евоју команду. Њу је силно заинтересовала шума осветљена јутарњом светлошћу, те поче запиткивати те за ово дрво, те за оно, и сваког бн тренутка радосно узвикнула: — Печурке: А он јој је одговарао механично, мислећп о сасвим другом нечем: — Печурке, маче моје, печурке! Најзад се путања стаде спуштати п пред њима се указа Тумсе. После пола часа стигоше на насип под самом обалом по