Delo

872 Д Е Л О к°ј°ј су 00 могле видети овде онде даеке до пола зашле у воду_ Литка је волела да гледа изблиза велике рибе које су се внђале у провидним дубинама. Полањецки је узе за руку и одведе је ради тога на једну даску. Рибе, навикнуте на комаде хлеба што су им гости бацали, уместо да побегну стану се још приближавати, и ускоро начетн их се читав круг око Литкнних ногу. У модро обојеној води виђала су им се разнобојна леђа п округле очп које изгледаху као да је моле. — Кад се будемо враћали нонећемо много хлеба — говораше Литка. — Како лепо гледају. Шта ли оне мпсле? — Оне мисле врло споро — рече Полањецки — и тек после .једног часа пли два рећи ће .једна другој: „Да, да, ту је стајала нека девојчица с плавим витицама, у црвеној хал.инп н са црним чарапама. — А о господин Сташп, шта ће о њему да мисле? — Помисли ће да сам какав Циганин, јер ми није плава коса. — То неће, јер прво и прво Цигани немају куће. II ја немам куће, Литко. Могао сам имати, али сам је продао. Ово носледње изговорн Полањецки некако необично п уопште у гласу му се огледала забуна. Девојче се загледа у њега пажљиво и у исти мах се на њену изразну лицу огледну његова збуњеност, као у оној дубокој води њена сама слика. А кад стигоше и оно двоје, она је почешће управљала на њега своје очи. у којима се огледало питање и узнемиреност. Најзад му силно стеже руку, коју је држала у евојима па рече: — Шта вам је, господнне Сташо? — Ништа, дете моје, разгледам језеро и зато ћутим. — А ја сам се толпко радовала јуче да вам покажем Тумсе. — На против, н ако нема стена, ипак је овде дивно! А она кућица на другој странп, шта је оно? — Тамо ћемо обедовати. За то време је г-ђа Емилија разговарала весело с Васковскпм, који ношаше у руци шешир н тражећи с-ваки час по џеповима махраму да отре ћелаво теме, причаше јој своје погледе о Букацкому. — Он је Арија — доврши — зато у сталном неспокојству нде ка миру. Сад он купује слике н гравуре, мислећи да ће тиме иопунити празнпну. Ах, госпођо, шта ја гледам! У дупш