Delo

374 Д Е Л 0 — Јако вам завидим — рече госпођа Емилија. — Литки је сад дванаест година. Лнтка га прекиде: — И три месеца. — II трн месеца; али и ако је према годинама њеним тако мала и иишта не зна, ваљало би јој показатн различне ствари у Риму — настављао је Васковски. — Ништа се тако не памти, као оно што се видело у детињству. А ако се многе ствари не осете п не разумедну, то ће доћи доцније, и доћи ће веома прпјатно. Хајте са мном октобра у Италију. — Тада не могу, јер имам зато својпх женских разлога. који ме задржавају у Варшави. — Какви су? Госпођа Емилија поче да се смеје. — Нрви и најглавнији, а чисто женски, — рече, иоказујући на Полањецкога — то је да оженим овог господина, којп седи ту тако снужден а у самој ствари тако — заљубљен. Полањецки се трже из својих мислн и махну руком. Васковски детињскн наивно запита: — Је лп с Марином Плавицковом? Да — рече г-ђа Емилија. — Бно је у Кремјењу и сад се може браниги колико хоће, али му она јако прионула за срце. — Могу се и не бранитн — одговори Полањецки. Али пм даљн разговор би нрекпнут веома мучним поводом. Јер Литки изненадно позли. Учинило јој се јако загушљиво и добила је њено обичио лупање срца, које је н саме лекаре бацало у бригу за њен живот. У тренутку узе је мати на руке, Полањецкп одјури у гостноницу по лед, а Васковски се поче мучити око једне клупе да је довуче, како би девојчицу моглп ноложити по њој, да лакше дише. — Заморила си се, сине, је ли? — питала је пребледела госиођа Емилија. — Видиш, срце, да је то било много далеко... А лекар ипак допустио!... Па ова жега! Ну ннје то ништа, све ће сад да прође. Душо моја, бриго моја!! Она поче љубити детиње влажно чело. У том се Полањецкн врати с ледом, а за њим дотрча домаћнца од гостионице са перином у рукама. Мало затим положише малу на клупу н док .је госпођа Емилија увијала лед у убрус. Полањецки се наже над болесницом н заиита је: — Како тп је, маче, моје?