Delo

ИОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 375* — Само ме мало гуши, али је боље, — одговара Литка отварајући уста да се надише, као жељка. Али није било тако добро баш, јер се и кроз хаљнницу могло опазити како силно лупа оно ббно срце у прсима. Ипак под утицајем леда полако се умиривало лупање срца,. најзад се сасвим лепо умири те остави за собом само умор. Литка се почела поново осмеватн на матер, којаје такође била. клонула од страха. Ваљало је да се дете окрепи за повратак, те Полањецкп нареди да.се донесе обед, којп сем Литке никодруги готово није ни дирнуо, јер су сви кришом и страшљивопогледалн у њу да јој опет не позли. У том пм ирође читав. час. Стадоше се полако прикупљати гостп у гостноннцу. Госпођа Емилија хоћаше кући, али је ваљало чекати на кола, за која .је Полањецки послао у Рајхенхал. Кола дођоше алн их на путу очекивало ново неспокојство.. II ако су ншли ногу иред ногу, п ако је пут био раван као длан, п најмањн потрее био је Литки на досади, тако да близу Рајхенхала њој поче поново бивати загушљнво. Молила је да јој допусте да сиђе; али јој је п пешачити било тешко. Госпођа Емилија се реши да је носи, али је Полањецкн претечеу том, јер то она не бн нн могла извршитн, те рече: — Ходи Лито, ја ћу те носити. Мати се и тако уморнла, па ће се разболети. Не питајући је внше, дохвати је, подиже је олако од земље, и носаше је без напора на једној руци само, да би уверно и госпођу Емплију и њу, да не осећа при том никакве тешкоће,. па се поче чак и шалити: — Кад ово маче ходи по земљи, чини тн се није веће од педи, а гле сад, колике су јој ножнце. Држи ми се око врата, мање ћеш се трести. Ишао је што је могао равнцје, а брже, јер је желео да се лекар што пре око ње позабави. Идући чуо је како њено срце бије на његовом рамену, а она држећи с-е за њега својим сухим ручпцама непрестано говораше. — Пустите ме, не могу више... Пустите ме. Он јој одговараше: — Не пуштам. Видиш како ти је тешко од пешачења, Од. сад ћемо ми узети собом какву столицу са точковима, па чим се ти умориш, ја да те метем на њу па да гурам. — Нећу, нећу — понављала је Литка кроз сузе.