Delo

396 Д Е Л 0 — Хоћу у болницу. — Онда хајдмо заједно, н ја ћу на ту страну. Сретен навуче врскапут, запали цигару па понудн и Милана, итако са запаљенпм цигарама изиђоше на улицу. Тачно у 8 сахата закуца он на вратима г-ђе Станпћке, баш у тренутку, кад г-ђа Станићка са Јелком седаше за трпезу. Домаћица се изненади кад га виде. Слободан сам био да се сам позовем на вечеру — рече Сретен смешећи се. — Молим вас, изволте само! —рече весело г-ђа Станнћка. А где сте ви данас? Ја сам слала по подне момка у ваш стан, али он тамо није затекао никога. — Онда мора бити да је дошао пошто сам изишао. Данас сам имао мало више посла па нисам могао доћи, зато опет ево ме сад, ако ме примате. — Врло радо! Нарочнто Јелчнца. Њој је збиља било дуго време. — Али, тетка.... — Но, но! Зар нисам рекла истину? Замислите, докторе! Седне за клавир, прелети два три пут рукама нреко дирки, па тек на прозор! Јад је био видетн је! Доктор се смејао, а нежннм погледом захвали Јелки на толикој пажњп. Г-ђа Станићка нареди те поставише и за доктора те тако заједнички заседоше за господску трпезу. 0 вечери су говорили које о чем, па најзад реч дође и на Работника. — Замислите, докторе! Зар то није гадно што та господа раде! Ја сам ономад платила лист и казала да више нећу да примам. — А они вам опет послалн? — На још како послали! — рече љутито г-ђа Станићка. Метнули број у коверту па поштом.... Сретен ускипе. — Јесте ли ирочитали? — упита он савлађујућн се. — Нисам. Видела сам ваше име тамо, па сам одмах поцепала. — Нисте се требалн толико љутитн. Могли сте сасвим прочитати. Ако хоћете ја ћу вам мој број послати. — Никако! А зар ви примате?!