Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 397 — Разуме се. Моја је дужност да прочитам све што се о мени пише, па било то добро, било рђаво! — То је много. Ја не бих могла! — Зашто? Ја, Бога ми, могу. Мене то не може збунити. Ја се лако не подајем ни ласкању — то сте видели прилнком оцене моје књиге у Прозорју — а камо ли пакости! Збиља, нисте читали број? — Кажем вам! — Опет вам кажем: требали сте. То је једна обична, сокачка грдња. Не делим с људима полптичко мишљење, тражим да сваки поштено заради своју кору хлеба, не допуштам никоме да може зграбити и појести моју уштеђевину, коју сам од уста уштедео, зато, што му је Бог створно уста и зубе, и зато сам сад и ћивта и.... ево чак н књижевни лопов. Та њихова критнка није смела ударпти на мој живот, јер ме свет познаје н зна ми вредност, него на моје књижевне радове. Требали сте прочитати. — Боље што нисам — У осталом, манимо се њих. Не вреди оваку лепу вечеру кварити таким разговором. Ја ћу већ њима у своје време одшалити шалу тако да ће им пресести. А сад да проговоримо реч-две о нечему и лепшем и иречем. II ту баци поглед на Јелку, која је пажљиво слушала разговор, па кад виде да падоше на њу погледи она се мало као збуни. — А... ње се тиче? — упита г-ђа Станићка. — Да, мене п ње. Ја мислим да би већ време било ствар крају привести. — Сасвим тако! Ја се слажем с вама. Па кад мислите? — Ако не стојн ништа на путу — што пре. — Ох, ала ће то бити красни сватови! — Не. Ја на те дивљачке обичаје не дам нпшта! Допустите, г-ђо, и не љутите се, али мени то изгледа врло глупо. Ради човек целу годину, и више, и штеди, па, ту своју заштеђевину потегне и баци за један дан. У што? Части свет. Зашто части? Зато што се жени! Којешта! Ја нисам циција али нисам ни распикућа. Свадба ће бити сасвим проста, или још боље, свадба и неће бити овде него тамо, код њене родбине. — Врло добро. — Ја мислим да је то куд и камо паметније. Оно што би на сватове потрошили, можемо утрошити у кућу. Шта велиш ти, Јелчице? 26*