Delo

398 Д Е Л 0 — Како тетка каже. — Ја се слажем с доктором. — Онда је све у своме реду. Сад да вам изјавим да сам од дана верења мислио о томе. Узео сам н стан, и то цео горњи спрат Јаковљевића куће. Сутра ћу вам донети каталоге намештаја једне бечке фабрике. Ја хоћу господски да меблирам своју кућу, и већ сам поручио. Очекујем с дана на дан да стигне. Дакле, с моје стране све је готово. — II Јелчица је потпуно спремна. — Где да држимо прстен? — Ја велим тамо... — II ја мислим — рече доктор. Јелка се диже и оде у салон, а доктор се опет окрете Станићки пошто Јелку очима испрати. — Ви велите да је и код њене родбине све у реду? — Све. Новац добијате на дан прстеновања, ја јамчим. — То ми је довољно. Сад само да одредимо дан прстена. — То не можемо. Ја ћу по недељн с њоме у Новн Сад, и отуд ћу вас известитн. — Врло добро. Само гледајте да се ствар не отеже. Ја сам научио кад почнем да свршавам одмах. Менн се тешко решпти, али кад се већ решим, одмах и у дело приводим. — Хвала Богу! — рече Станнћка смејућп се. —Ко бп јопг рекао да ћете ви мене журпти! У тај мах уђе момак. — Милостива г-ђо — рече. — Један послужитељ из министарства донео је ово писмо за вас. Моли да му потпишете коверту. II предаде пнсмо г-ђн Станићки. Она се диже, оде у свој будоар и после неколпко тренутака врати се сва преображена у лицу. — Где је тај момак? — Ту је, госпођо. — Зовните га. Доктор је гледаше нзненађено. Момак уђе. Г-ђа Станићка му пружи коверту н један крупан сребрн новац, па га отпустн. Кад момак изиђе и кад осташе сами г-ђа Станићка погледа га потпуно отвореним очима. Он се не може уздржатп а да не запита: — Смем ли знати шга је? Видим само да .је добро.