Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 399 — Смете, смете. — Па? — Чекајте мало! Јелчице! Јелчице! Јелка дође. — Ех, докторе, план се наш почео остварнвати. Прочптајте ово писмо. II пружи му. Он прво баци поглед на потпис и промени се у лнцу те поче узбуђеним гласом читати. „Поштована пријатељице, Срећан сам што ми се даје прилика да Вае известим о срећном исходу једне ствари за коју сте се тако срдачно заузели. Тиче се нашег младог пријатеља и научника Д-ра Сретена Срећковића. Овога часа долазим од Господара, који је био добар задржати ме после седнице и разговаратн са мном о многим стварима. Између осталих повела се реч и о младом доктору, који је ових дана постао предмет разговора у нашој штампи. Господар се интересовао о њему и .ја сам казао што знам. Господар изјави да би га радо видео и разговарао с њим. Зато Вас молим, да му не бих ја писао, упутите га ви, као пријатељица, мени, а јаћу већ даље све учинитп што треба. Надам се да је младом научнику оеигурано место у Двору. Допустите ми да Вас на завршетку овог ппсамцета поздравим с пуно поштовања и да се назовем 14. октобра 18.. годпне у Београду. Ваш пријатељ, Д-Р Р. Ј мипнстар пнострапих дела.“ Доктор Сретен спусти писмо на сто па узе руку г-ђе Станићке, коју му ова беше пружнла у име честитања, те пољуби. — Шта велите сад? — Видите да не умем да говорим! — рече он заводнивши очима. — Знала сам ја да г. министар много може. То је вешт човек. Не обећава много, али што рекне то свршп. — Ја само вама нмам да захвалим! — II њему!