Delo

400 Д Е Л 0 — Разуме се, и њему. Алн да се ви нисте били за ме заузели, њему никад не би пало на ум да ме протежира. — Оставите ви мене! Ми смо као род: ја сам вам помајка. Али вн треба да се захвалите њему. — То ћу колико сутра учинити кад одем, по овоме његовом писму, к њему. — Дакле, иднте сутра. ГЈрошло је било 10 сахата. Сретен већ више и не могаше седети. Сад је желео да је сам да мислн, да машта. Загледа у часовник па се диже. — Идете већ? — Доцкан је. — Сутра доћите... — Да вам јавим — разуме се. — Са срећом да Бог да! — Хвала! Поздрави се пољубившп опет руку г-ђп Станићки; Јелку поздрави нежним притиском руке па изиђе у суморну јесењу ноћ. Фењери су жмприлп, спуштала се нека магла, али је у његовој души било ведро. Груди му се наднмаху од радости и он корачаше велпкпм корацима. XX Министар иностранпх дела дочека пријатељски доктора Сретена у своме кабииету. Понуди га чак п да седне. — Вп сте дошли по мојој поруци? — Да. Пре свега дужност ми је да вам срдачно захвалпм на заузимању. Г-ђа Станићка била је тако добра те ми је испоручила вашу поруку. — Надао сам се да ће то учинптн. То је ирво. Друго, она се тако топло за вас заузимала да је н мени правнло задоволкство да тој честитој жени учиним ма какву услугу — зато сам њу и известио и замолио да вам она то каже, јер, чннп ми се, ви сте сад и неки рођаци. Ви се жените њеном лепом рођаком? — Да, г. министре. — Честитам, г. докторе. — Хвала, г. министре. II тако разговор узимаше све више приватан, прнјатељски карактер. Онај озбиљни, па чак п хладнн министар иностраних