Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 401 дела поста веома пријатан човек. Он је говорио о Сретеновим приватним стварпма: о женидби, пракси, о будућности његовој; чак му начини и неколико комплимената, који му веома годише, јер је знао да долазе од човека који нпком не прави комплименте. Међутим питаше се у себи: „Ама шта ли тај хоће? Он не ласка бадава. Опрезно, Сретене!“ II није се преварио. Разговор добивши прпватан карактер пође даље и пређе на саме дневне догађаје. Г. министар сам отпоче разговор: — Ама шта је то с вама, омладинцима? Изгледа да сте се нешто поцепали. Ви, као што видим, нисте више код Работника? — Ја и ннсам био тамо, г. министре — одговори Сретен брзо. — Били сте, били, то ја врло добро знам, али сад нпсте. То видим по томе што вас нападају. — Опет вам велим да нисам био тамо. Ја сам имао неких личних веза, и то је све. — Сад немате ни њих? — Не. — Због чега их раскидосте? — Не слажемо се. — Зар ви нисте социјалиста? Сретен се врло брзо реши и одговори: — Не. Ја сам омладинац као што и сами знате. Дружили смо се јер смо, како је у први мах изгледало, имали један заједнпчкп циљ. Мало помало, па смо се размимоилазили док се ннсмо размимоишли сасвим. Људи, који културу називају дивљаштвом не могу имати ничега заједничког са људнма који с-е за културу боре. Како, молим вас, г. министре, да се сложим с човеком који отворено не само вели него и напише: „Код нас од толико година постоје „учена друштва“ која ђоја раде на „српској науци“, и од толико годнна ни толико не урадише, да стеку публику за своје сппсе, већ народ мора да штампа њихове списе и још да им даје награду за рад којп је народу сасвим непотребан у данашње време, а може бити, неће му никада ни требати?“ — Тако је — рече г. министар.