Delo

0 ПОЛИТИЧКИМ РЕфОРМАМА 429 ске царевине. Али је у ствари још од нрвог дана после парпског мира било јасно да оне гледају на ствар друкчије него Турска. Према томе и питање о реформама сматрано је већ нрвнх тренутака после конгреса као питање, које улази у круг турских међународних обавеза п чије пзвођење треба Европа и да контролише. II кад су на неколике године по том избпли познати немири на Ливану, покољ, који су мусломани извршили над маронитским хришћанима, побудио је одмах Европу да овластн Француску (1861) на оружану интервенцију у циљу успостављања мира. Догађај се тада свршио тим, што је лпванска област добила једно самоуправно уређење, које је доста рационално учинило крај дотадањим трзавицама у тој провинцији. Од тога доба сваким даном се све јаче преображавало оно начело немешања п догађаји на Крнту 1866. н 1867. годнне нашлп су Европу у расположењима, која су јасно указивала на то да је принцип интервенције добио сталан и врло позитиван облик.2 Једна од сила, опет Русија, иде у то доба чак тако далеко да нредлаже да Европа фактички отргне Крит од Турске и ујединн га с Грчком.3 Годину дана доцннје Европа, ако и није помогла Криту да се уједини с Грчком, а оно је активно помогла израду познатог критског органског статута, који је не само требао да буде битна реформа, већ као такав играо особиту улогу како у историји те провинције, тако и у историји рефорама у Турској уопште. Европска интервенција поради рефорама у Турској, већ врло интензивна у последњим годинама шесте деценије прошлог века, није престајала ни после француско-немачког рата 1870. који је знатно изменио политичку констелацију Европе н донекле допрпнео да мешање Европе у корнст рефорама добије доциије пак већ и аустријскп мшшстар Бајст предлаже конференцпју на којој не бп било турског представнпка, а која бп Турској израдиладетаљнпје реформе на оспову хатпхумајуна. В. Бајстову депешу Метернпху од 1. јап. 1866. 'Ге81а, Кес. Арр. VII. 1 То нпје могло битп неспажено нп од саме Турске још за време конгреса. — Велики везпр Али-паша п његов вештп сарадник Фуад-паша нпсу се ни мало у овом заваравалп,“ велп Епгелхарт у поменутом делу (I. 145.) 2 Европа је у ово доба интервенирала и у свпма пптањима пзмеђ Турске и Србије (1862. п 1867.), Румуније, у Дунавском пнтању и т. д., алп се нас овде не тпчу те стварп. 3 В. деиешу кнеза Горчакова барону Брунову 4. марта 1867. Те81 а, КесиеП е!г. Аррепб. VII. 431. 28*