Delo

440 Д Е Л 0 стварности. Ми једпно на основу размпшљања, чисто спекулативних, можемо претпоставити да постоје некн звездани системи ван домашаја нашег звезданог система т. ј. наше видљиве васионе. Чудновата је навика човечјег духа! Наука нам открива као поуздан факат да постоји једна васиона толпко пространнх и бескрајних граница да их не можемо ни схватнтн, у којој се човек може сматратп толико мајушан, готово као и да не постоји. У место да се осећамо скрушеннм пред бесконачношћу небесног простора те једне васпоне — ми хоћемо да нам она буде још већа, још велпчанственија, као да је то наш кућерак п као да се гушимо у његовим избама! *Ј %Ј Проф. Јеленко Михаиловић. ФИЗИКА Пр итнсак светлосних зракова У природн нема покоја, све се креће. Крећу се големе масе небеских тела, крећу се најепћаппје честице: атоми и молекили. Кретањем овнх мајушних, невидљивих делића телесних постају топлота и еветлост; сноријнм кретањем молекила — топлота, бржнм — светлост. Своје колебање преносе телесни молекплн на окони етир, ванредно танану, савршено еластичну, невидљпву материју, која испуњава сву васиону, иочев од пропланка међу молекилима па до огромних међузвезданих просторија. Усталасани етир разноси своје трептање на све стране; кад доспе до осећајних жнваца у кожи н ова нх може осетити, он изазива топлоту; кад удари пак у виднн живац и овај пх може осетити нзазивље светлост. Светлост је, у суштини, веома брзо трептање етпра, опажено чулом вида. Крајна црвена боја сиектра постаје услед 395 билиона, а крајна љубпчаста боја услед 763 билиона трептаја у секундн. Овако схватање светлостн, као таласаво трептање етира, пореклом је из г. 1668., када је холанђанскп физичар Хајхенс (Ниуо-ћеиз) иоставио своју ундулациону или вибрациону теорију светлости, насупрот емисионој теорији, по којој светлост постаје нзбацивањем материјалних делића из свет-