Delo

X Р О Н II К А 441 лосног извора. Будући је велики Њутн био присталица емисионе теорије, то је ундулацпона тек у 20. годинама прошлога века извојевала себи коначну победу. Овој победи нарочпто су допринели физичари Френел, Јонг и Араго. Следећи стопама Фарадијевим у проучавању електрпчних и магнетних појава, енглески физичар Максвел засновао је (1861—65.) нову теорију светлости, по којој ова појава постаје услед електричних треперења етира, Ова је теорија хладно примана све дотле, докле није немачки физнчар Херц (1888 г.) открио п огледима доказао да постоје т. зв. електричнп таласи. Тако је Херц експернментима потврдпо Максвелово теориско уверење, да.јесветлост електрнчна појава. Френелова трансверзална етирска треперења бпше замењена Максвеловимелектричнпмтреперењем. Пзоткрића Херцова развило се најзад уверење: да су сви светлосни таласи, како впдљиви тако и невидљиви. у суштини електричнп таласи разних размера. Ову т. зв. електромагнетску теорију светлости допунио је у новије време наш Тесла, који на основу својих експерпмената тврди, да светлост није електромагнетске, већ чисто електростатичке природе; он изјављује на једноме месту: да светлост производе страховито впсоки електростатпчкп напонн, треперећи огромном брзином. Развпјајући своје погледе на светлост, Максвел је још 1873. г. исказао мишљење, да етирски таласи морају притпскиватп мерљиву, пондерабилну матерпју, кад на њу ударе. Онје шта више израчунао и величину тога притпска. За површину која упија еветлост нашао је Максвел вреднОст, 4 мгр. на 1 ш-, за површину која одбија светлост пак, 0,8 мгр. на 1 ш2. Према томе био би притисак светлосних зракова на земљу, која доста светлост упија, али делимице и одбија, у средњу руку 0,6 мгр. на 1 ш'2. Ну како ли ће да се измере ове незнатне количине? Питање у толико мучнпје, што је тешко потпуно изолисати светлосне зраке од топлотних, да би се сазнао само притисак светлости. Виљем Крукс (Сгоокез) покушао је да реши овај проблем својим радиометром, отуда га је назвао и „светлосном вртешком.“ Ова справица састоји се из положеног крстића, који је по средпни постављен на врх игле, око које може да се обрће. На крајевима крстових кракова налазе се усправне плочице лискунове, које су с једне стране глатке, сјајне, а с друге чађаве. Све ово находи се у стаклену, лоптасту суду, из којега је ваздух вићином исцрпљен, да не би сметао кретању лискунових