Delo

Д Е Л 0 36 Незадовољни с оннм, што им је цар Душан дао својпм законима, хтедоше вшне, хтедоше оно, на чему је на Пападу радила феудална госпоштина, и на што су ствари неминовно ишле, — на ропство сеоскога света. Приврженицн овога правца нскупише се око Вука Бранковића. Многн други нису се заносили феудалиим поретком. алн су се приближавали западу из лпчне тежње за пмовином. Тешко им .је било у задружном животу иод строгом влашћу породичних старешина. Хтели су сами да су породичне старешине и газде породичног имања. Млађи нису хте.тн слушати старије, тражили су да пх прнзнаду за равноправне са старпјима, п да имају једнаки де<> из иородичног имања. Родбине су се делиле, делнле баштине, и последице тога било је то, што се у народу поче опажати оскудпца у земљншту, мало је је било земље. Требало је помоћи, а могло се помоћн на два начпна или одважннм кораком на запад, то јест у феудални поредак, који оскудпцп у земљп може помоћи латифундијама, скуиљеним у мало руку прпвилегисане мањпне, или реакцијом, повратком у првобитно, патријархално стање. Кад се присталпцама тобожњега јевропског напретка ставп на чело Вук Бранковић, око породице цара Лазара окупп се онај део народа, који је желео да се очува стари патријархални ред, и онде, где је порушен, да се поврати. На ову страну прпстаде прво сав народ, а по том онај део властеле што оетаде веран Лазаревићима, н нпје се разилазпо с народом у мишљењу. Синови Миличини Стеван, Вук п Лазар прнзнадоше п<> смрти очевој своју мајку за старешину своје породице, п сложпше се да под њеним надзором свп заједно владају. То .је народ прпмио као доказ, да породица Лазарева хоће да остане верна народном обичају н реду; народу се чинило да .је готово боље што је мајка глава породнце, него ли најстарији снн Стеван, коме је нпаче прппадало право да управља породичннм пословнма, у које спада и престо. А зашто је народ радо гледао Милицу на челу владалачке породице? За то, што већ није био редак случај, да се синови свађају о наслеђе очевине, н млађи се не покоравају најетаријем. Пада у очи, што у српском царству ннје бнло закона о престолонаслеђу. Како је могао цар Душан заборавити на тако важан закон, на главан стуб реда и трајања државе? То се не