Delo

ИЗБОР ПЛПЕ 383 иод именом „гарантног закона“ који је донело италијанско законодавно тело, одређени су једнострано односи Папства нрема Италији и. њеној државној власти. Пије IX је протестовао против тога закона за све време свога живота. Дошав на столицу Св. Петра, то исто је учинно и Лав XIII, истина умереним, алн ипак одлучним тоном. Та умереност је учинила, те се у почетку држало, е ће новн пана бити попустљнвији на путу нзмнрења с Краљевином и са Савојском Кућом; ускоро се међутим увидело, да су та очекивања била неоправдана. Лав XIII је остао непоколебљпв према „отмичарима“ папске световне власти у толикој мери, да још год. 1900 ннје допустпо пароху квирнналском да изврши обред крштења у кући италијанске краљевске куће. Познате су наредбе италијанским католицима, да се уздржавају од суделовања у политичким пословима своје земље, да не бирају нити да се избора примају. Од доласка на престо Виктора Емануила III ти односи су међутим измењени већ у толикој мери, да је његову другу кћер кнегињицу Мафалду не само крстио дотични надлежни парох, већ да је у том чнну узело удела на 10—15 духовника из разних краљевскнх дворова и замкова нталијанских. Брзојавно еазнајемо, да је Њ. В. Краљица Маргарита, мати данашњег италијанског краља, међу првпм високим личностима, које се посведневно извештавају н то по неколико пута на дан, о стању узвишенога самртника. Али се нзмена у односима Ватикана према Квириналу осећа нарочито у италнјанским пословима ван Пталије: већ од две године на овамо католички свештеници у Арбанији немају впше наредбу да раде пскључпво за Аустрију; иста нромена приметила се н с обзиром на свештенство у Светој Земљи, — мплански архиепископ кардннал Ферара кретао се прошлога лета у Јерусалиму као италијанац. II кад бн Бог староме иапи ноклонио још коју годину, онда нас не бп ни мало нзненадио глас, да је он с мудрим италијанским краљем нашао пут и начин за пзмнрење цркве с државом, које ће у осталом неминовно н по себн доћи. Односе с Немачком затекао је Лав XIII у најтежем и за католичку цркву најнеповољннјем стању. Кад је он узео у руке папску тијару, била је у пуном јеку позната „културна борба“, изазвана изгнањем језупта нз Немачке (1872), и подржавана у самој царевпнп католнчком странком, на чпјем челу је кроз ннз годнна стајао најбољи говорник немачког парламента Винтхорст.